Данас и сутра бавићемо се развијањем квалитета реалног програма, приказаним у радовима:
ОД ТИМА ДО ЗАЈЕДНИЦЕ УЧЕЊА – НА ПУТУ РАЗВИЈАЊА РЕФЛЕКСИВНЕ ПРАКСЕ
Апстракт: У раду ће бити приказано како је самовреднавње у области „Професионална заједница учења“ покренуло процес промена у правцу развијања рефлексивне праксе и заједнице учења у предшколској установи, као и сагледавање промене из угла стручног сарадника, уз осврт на допринос и компетенције стручног сарадника у овом процесу. Резултати самовредновања су показали да постоји извесно незадовољство запослених радом тимова установе и да су васпитачи неравномерно оптерећени и ангажовани у заједничким активностима које су усмерене на промену праксе и грађење квалитета. Израђен је Акциони план унапређења рада установе у области Професионална заједница учења и Развојни план за период од 2023. до 2026. године. Један од циљева у Развојном плану је повећање партиципације запослених у раду тимова установе, што је остварено кроз другачију организацију рада тимова: формирање под-тимова на нивоу Тима за самовредновање, Тима за заштиту од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања и Тима за инклузивно образовање који треба да делују по моделу заједница учења.
Кључне речи: предшколска установа, тим, заједница учења, рефлексивна пракса
Увод
Према Основама програма „Године узлета“, професионална улога васпитача и стручних сарадника подразумева развијање рефлексивне праксе кроз сарадњу са колегама, хоризонтално учење и стручно усавршавање (Osnove programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja – Godine uzleta, 2019). Рефлексивна пракса се заснива на сталном преиспитивању теоријских поставки, личних уверења и праксе у дијалогу са колегама кроз односе засноване на поверењу, уважавању, размени и узајамној подршци (Lakićević , O. i dr., 2022). Правилник о стандардима квалитета рада установе (2018) дефинише четири области квалитета, међу којима је Професионална заједница учења. Након завршетка обуке и менторске подршке за примену Основа програма „Године узлета“, увидели смо да је за квалитетну примену нове програмске концепције и њено ширење у све објекте установе неопходно да се бавимо унапређивањем квалитета рада управо у области Професионална заједница учења.
Грађење квалитета
У претходној радној години, за предмет самовредновања у нашој установи одабрана је трећа област квалитета: Професионална заједница учења. Самовредновање је спроведено према новој методологији, која подразумева уважавање специфичности контекста и аутономију објеката установе, тако да је поред Централног тима за самовредновање формирано и шест под-тимова у које су груписани сви објекти установе. Координатори већине под-тимова за самовредновање били су васпитачи, а у тимове је укључен велики број васпитача који нису имали претходно искуство у планирању и спровођењу процеса самовредновања. Поред инструмената који су предложени у Водичу за самовредновање (2022), тим је креирао и додатни упитник за запослене са питањима отвореног типа у циљу јаснијег тумачења ставова и мишљења које су васпитачи изразили кроз анонимни упитник. Резултати самовредновања су јасно указали на потребу за унапређивањем организације рада тимова установе у смеру равноправније поделе улога и одговорности чланова, уважавања индивидуалних склоности и компетенција, као и ефикасније организације састанака. Препознато је да су васпитачи неравномерно оптерећени и да нису подједнако ангажовани у заједничким активностима које су усмерене на промену праксе и унапређивање квалитета рада установе, што негативно утиче на мотивaцију запослених и међуљудске односе у колективу. Самовредновањем рада установе такође је утврђено да постоји потреба за развијањем сарадње и заједништва међу запосленима, заједничког учешћа васпитача и стручних сарадника, као и квалитета комуникације кроз подстицање отворене комуникације и аргументованог изношења мишљења и ставова. Потребно је подстицати активизам и иницијативе појединаца и тимова, учешће запослених у одлучивању и преузимање одговорности за донете одлуке. На основу резултата самовредновања, израђен је Акциони план унапређења рада установе у области Професионална заједница учења, који је интегрисан са новим Развојним планом за период од 2023. до 2026. године.
Једна од две области промене које су дефинисане Развојним планом је „Развијање рефлексивне праксе и професионалне заједнице учења“ која садржи три циља: 1) унапређивање компетенција запослених за рефлексивну праксу, сарадњу и заједничко учење; 2) повећање партиципације запослених у раду тимова установе и 3) унапређивање процеса хоризонталне размене унутар установе. Планирали смо да повећање партиципације запослених у раду тимова установе остваримо кроз другачију организацију рада тимова – ону која је ближа моделу заједнице учења практичара. Ослонац за ову промену пронашли смо у претходном учењу о савременим теоријама васпитно-образовне праксе и моделу заједнице учења практичара, као и искуству учешћа запослених у раду тимова објеката (малих заједница учења), реорганизованог тима за самовредновање и примени Модела заједнице професионалног учења (ЗПУ) у Језгру установе у претходној радној години.
Поред Тима за самовредновање, на нивоу Тима за заштиту од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања и Тима за инклузивно образовање формирали смо централни тим и по пет под-тимова у које су груписани објекти предшколске установе. Сви запослени васпитачи и медицинске сестре-васпитачи (укључујући и приправнике-стажисте) су укључени у рад неког од ових тимова, на основу афинитета исказаних кроз упитник – план стручног усавршавања, и водећи рачуна о равномерној заступљености представника сваког објекта у свим тимовима. Сваки под-тим има координатора и 5-12 чланова из реда запослених, у зависности од броја васпитних група у објектима који су обухваћени. Координатори под-тимова учествују у раду централног тима (заједно са стручним сарадницима и руководством ПУ) и извештавају о активностима које је спровео „мали“ тим у циљу унапређивања квалитета у области рада тима. У циљу уважавања специфичности контекста и изградње заједнице учења практичара на нивоу сваког под-тима, Развојним планом ПУ је предвиђено да тимови на нивоу објеката заједнички дефинишу визију развоја кроз одговор на питање „Где смо сада, а где желимо да будемо у области деловања тима?“, направе оквирни годишњи план рада тима, одреде теме и садржаје за заједничко учење, спроводе акције и активности на нивоу својих објеката у складу са визијом и годишњим планом и евалуирају њихове ефекте.
На нивоу Тима за самовредновање, у текућој радној години делује пет под-тимова. Улога ових под-тимова је да планирају и спроводе процес самовредновања, интерпретирају резултате и предлажу мере за унапређивање рада, уз уважавање специфичности сваког објекта. У складу са тим, ове године се у Установи спроводи самовредновање у две области квалитета (Васпитно-образовни рад и Подршка деци и породици) на нивоу различитих под-тимова Тима за самовредновање.
На нивоу Тима за инклузивно образовање, улога „малих“ тимова је да дефинишу теме за заједничко учење и међусобно размењују искуства, отварaју дискусију на пољу инклузивне праксе и предлажу мере за унапређивање рада, уз уважавање специфичности сваког објекта. Као оквир за заједничку рефлексију и вођење дискусије, координатори користе литературу која им је препоручена од стране стручне службе (нпр. „Водич за укључивање деце са сметњама у развоју у систем предшколског васпитања и образовања“, приручник „Карика која недостаје“, сценарио „Инклузивни приступ“ у Моделу ЗПУ са припадајућим алатима за саморефлексију и слично). На састанцима Централног тима, координатори са стручним сарадницима и управом размењују стечене увиде, извештавају о активностима тима, дискутују о изазовима у инклузивној пракси, износе предлоге за унапређење праксе и компетенција запослених и заједно планирају наредне кораке у складу са исказаним потребама.
Под-тимови на нивоу објекта у оквиру Тима за заштиту од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања баве се планирањем и реализовањем превентивних активности из Програма заштите од насиља, уз уважавање специфичности контекста сваког објекта и његовог окружења. Чланови тима промишљају и спроводе активности које су усмерене на креирање сигурног, безбедног и подстицајног окружења у вртићу и промоцију заједничких вредности као што су уважавање различитости, равноправности, праведности, аутономије. Планирају и организују обележавање важних датума, размењују потребне ресурсе и заједно промишљају о начинима укључивања породице и локалне заједнице у превентивне активности.
Допринос и компетенције стручног сарадника у процесу грађења квалитета
Улога и начин учешћа стручног сарадника у овако организованим тимовима је битно различита у односу на претходни период када је постојао само централни тим установе, а стручни сарадник као координатор преузимао већи део улога и одговорности за функционисање тима (планер, иницијатор, мотиватор, реализатор, евалуатор, документатор…). Улога и начин учешћа стручног сарадника као члана тима објекта (за самовредновање, за заштиту од насиља, за инклузивно образовање) померена је у правцу заједничког одлучивања и заједничког деловања. Стручни сарадници охрабрују координатора и остале учеснике да дају предлоге и идеје, учествују у заједничком одлучивању, припремају своје предлоге и идеје као инспирацију, обезбеђују литературу, подстичу узајамну размену, учествују у заједничким акцијама на нивоу објекта и слично. Имајући у виду важне карактеристике заједнице учења (постојање заједничке сврхе/визије и колективне одговорности, осећај повезаности и припадништва, дељење праксе, фокус на учењу, учешће у заједничким активностима, дељења вредности), стручни сарадник усмерава интеракцију и гради унутар тима заједницу учења практичара. Својим учешћем у раду „малог“ тима, начином интеракције и вођења састанака централног тима, стручни сарадник моделује приступ уважавања компетенција и доприноса сваког члана. Кроз поделу задужења и одговорности и заједничко учешће гради атмосферу узајамног поверења и заједништва. Моделује рефлексивни приступ, истраживање властите праксе и њено унапређивање у контексту рада тима, јер тим сагледава не само као средство за постизање унапред дефинисаних програмских циљева и задатака, већ као контекст учења и подршке и основ за успостављање колаборативне заједнице учења, што је у литератури означено као „подржавајући модел тима“ (Pavlović Breneselović, D. 2010).
Капацитет тима у подржавајућем моделу се развија на бази развоја заједничке визије и капацитета свих чланова. Тим је група за учење која треба да омогући размену међу члановима у процесу изграђивања заједничке визије која доводи до промене у подручју деловања тима (Senge, 2003, prema Pavlović Breneselović, 2010). Како би се ово омогућило, потребно је да чланови тима поседују вештине активног слушања, дискусије и дијалога, истраживања властите праксе кроз рефлексију и саморефлексију, а улога стручних сарадника је да подупиру ове вештине и моделују их унутар тима властитим примером. У овом процесу ангажоване су различите компетенције стручног сарадника, пре свега за сарадњу и заједништво, као и за развијање рефлексивне праксе предшколске установе (Pravilnik o standradima kompetencija za profesiju stručnog saradnika u predškolskoj ustanovi i njegovog profesionalnog razvoja., 2021). Стручни сарадник гради однос поверења и уважавања кроз отворену, аргументовану и двосмерну комуникацију и охрабрује васпитаче да са колегама размењују искуства о својој пракси, тешкоће и дилеме у раду. Развија културу заједништва и демократски, критичко-рефлексивни приступ пракси предшколског васпитања и образовања.
Закључак
Кроз дељење лидерства повећана је партиципација свих запослених, заједничко учешће и допринос у остваривању заједничке визије и циљева, а начин функционисања тимова установе померен је од оперативног ка подржавајућем моделу, односно моделу заједница учења. Квалитет размене је значајно побољшан – васпитачи су активнији, отворенији, спремније износе своје ставове, претпоставке, дилеме, иницирају промене. Повећан је осећај припадности код чланова тима – васпитачи се осећају прихваћено, уважено и продуктивно, имају осећај контроле и личног доприноса, осећају поверење и ослањају се на подршку других чланова тима. Утисак је да васпитачи јасније разумеју смисао и сврху постојања и деловања одређеног тима, своју властиту улогу и добит коју могу да остваре кроз деловање тима. У наредном периоду потребно је да останемо фокусирани на учење, да даље развијамо заједништво и подржавајуће односе, имајући стално у виду смисао промене и слику праксе којој тежимо.
Литература
Lakićević , O. i dr. (2022 ). Vodič za stručno usavršavanje u predškolskoj ustanovi kroz horizontalno učenje: zajedničkim učenjem do kvaliteta. Beograd: Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja RS. Najdanović -Tomić, J. i dr. (2022). Samovrednovanje u predškolskim ustanovama: vodič za zaposlene u predškolskim ustanovama. Beograd: Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja. Osnove programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja – Godine uzleta. Beograd: Sl. Glasnik – Prosvetni pregled, br. 16/2019 Pavlović Breneselović, D. (2010). Od tima do zajednice učenja. Pedagogija, 65 (2), 236-246 Pravilnik o standradima kompetencija za profesiju stručnog saradnika u predškolskoj ustanovi i njegovog profesionalnog razvoja. Službeni glasnik RS – Prosvetni glasnik, br. 3/2021 Pravilnik o standardima kvaliteta rada ustanove. Službeni glasnik RS – Prosvetni glasnik, br. 14/2018
Неда Аврамов Ђилас, психолог ПУ „Бошко Буха“, Инђија
КAKO ДО КВАЛИТЕТНЕ ЗАШТИТЕ У ВРТИЋУ
Апстракт: Једна од најчешћих тема у данашњој образовној пракси је заштита деце од насиља. Од чега зависи квалитет заштите, како успоставити добар систем заштите зависи пре свега од превенције. Превенција, пак подразумева, правилно разумевање концепата људских и дечјих права, добро постављене протоколе и процедуре, квалитетну комуникацију у установи, као и лидерство засновано на подели одговорности и јасним улогама свих учесника у процесу. Анализа ризика је нешто од чега почињемо, умеће комуникације у кризним ситуацијама је нешто са чиме завршавамо. Између су сати стручног усавршавања, тимског рада, развијање квалитетног реалног програма…како стићи до таквог квалитета заштите у вртићу?
Кључне речи: заштита од насиља, квалитет комуникације, стручно усавршавање, тимски рад
Тема “заштита деце од насиља“ једна је од најактуелнијих у нашем образовном систему. Протокол о поступању у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање на предшколском узрасту препознаје неприлагођена понашања, а не вршњачко насиље. Склони смо у предшколству да верујемо како се најчешћи облици сукоба међу децом и других начина угрожавања безбедности деце у вртићу могу ставити “под кишобран“ држава и породица су криви. Држава, односно локална самоуправа, зато што не успева увек да створи услове и средину за потпуно задовољавајућу структуру, самим тим и културу вртића, а породица, зато што не успева да држи корак са друштвеним променама, убрзаним темпом живота, новим животним вредностима и често се “не уклапа“ у постојеће и очекиване обрасце понашања у установи. Оно што пропуштамо често да увидимо јесте наша улога у генерисању проблема управо тиме што смо склони да упиремо прстом у друге и тражимо кривце и одговорне споља. Тражење спољашњих непријатеља одлика је затворених система, оних који су склони да идеализују себе и своје вредности. Да ли се некада препознајемо у тој улози..?
Преиспитивање и усклађивање структуре и културе вртића кроз процесе самовредновања и потом циљаног стручног усавршавања и на томе засновано грађење квалитетног реалног програма јесу најбољи штит од сваког облика дискриминације и насиља. Заједница коју градимо, квалитет односа у установи на свим релацијама јесу критеријуми за процену квалитета заштите деце. Звучи као да све зависи од нас, може бити иритирајуће, презахтевно!
У својству саветника – спољног сарадника Школске управе Лесковац била сам ангажована током ванредних стручно-педагошких надзора у установама на чији је рад било писаних примедби родитеља због поступања у ситуацијама насиља или сумњи на насиље. Мој задатак био је да стекнем увид у квалитет ЕТОСА, или, како је ми сада називамо Професионалне заједнице учења. И заиста, када вреднујеш како и колико су ангажовани тимови, како и колико сарађују стручни органи, на чему се заснива комуникација са породицом, како се консултују деца, какав је лидерски стил, какво је стручно усавршавање, ко посматра и вреднује непосредни рад са децом, какви су нам резултати самовредновања и шта радимо са њима…онда стекнеш ширу слику о односима, о вредностима, о циљевима запослених, што све скупа чини основу за превенцију занемаривања, злостављања, дискриминацију и сукоба било које врсте.
Један од мојих главних увида био је да се Тимови установе врло површно баве анализом ризика у установи. Макар не на начин да буде систематично, прегледно, видљиво у документима, повезано са садржајем РП или ГП. Ризици по безбедност деце могу се односити на физичке услове (у радној соби, у холу, у купатилу, у сали, у дворишту), на социјалну средину (величина и структура група, материјали и средства за квалитетан вор, деца, родитељи и васпитно особље из ризичних група). Нпр. превелики или премали број деце у групи може бити ризик по квалитетан ВОР, састав васпитног особља у коме преовлађују они са преко 30 год радног стажа, исто тако, хронични недостатак играчака, дидактичких средстава, аудио-визуелних средстава у радној соби јесте врста занемаривања потреба деце за стимулативном средином за учење, ускраћивање деци боравка у сали за физичко или на отвореном такође се сматра ризиком по здравље деце, већи број деце са сметњама или тешкоћама у развоју у групи у којој раде васпитачи без адекватног стручног усавршавања, или без адекватне помоћи стручних сарадника може произвести последице пo само дете, по васпитача и по целу групу….
Листа узрока и последица је дугачка. Утолико је важно да анализа ризика буде у сарадњи Тима за заштиту и Тима за инклузивно образовање, што отвара нову тему: како раде тимови, какав је квалитет тимског рада, колико тимови сарађују? Какав је лидерски стил директора, како се дели одговорност и улоге, каква је “проточност“ информација, хоризонтално и вертикално?
Једно од питања које може поставити сваки члан вртићке заједнице, а које може бити критеријум за добро функционисање установе гласи: “Ако имаш било какав проблем у вртићу, да ли знаш коме треба да се обратиш?“ Уколико имамо одговор на ово питање, на добром смо путу. То би значило да имамо правила, протоколе и процедуре и да су сви упознати са њима, да су канали комуникације проточни и двосмерни и подложни вредновању.
Замислите следећу ситуацију: Родитељ доводи дете на адаптацију и тражи да остаје дуже време после недељу дана. Васпитачи констатују да дете има тешкоће у адаптацији и инсистирају да дете остаје краће време. Један од васпитача саопштава родитељу да би она можда пристала, али да колегиница има изузетно чврст став по том питању, јер ионако имају превелики број деце. Родитељ је љут и тражи пријем код директора. Директор погледа просечни број присутне деце, који је мањи од броја уписане, позива васпитаче и наређује им да продуже боравак детету. Дете остаје цео дан, дуго и упорно плаче, одбија да једе и успављује се исцрпљено од плача. Родитељ је фрустриран, васпитачи такође, дете се убрзо разболи. Сматрате ли овај поступак свих учесника занемаривањем дететових потреба?
Размислите да ли је испоштован иједан протокол који стоји на располагању: политика уписа која води рачуна о критеријумима и нормативима, транзициони састанак са родитељима ради лакшег преласка из породице у вртић, са јасним планом адаптације, индивидуални заказани разговор са оба васпитача после периода адаптације, при чему оба васпитача имају заједничку стратегију, а у складу са јасним аргументима о праћењу дететовог укључивања у колектив, укључивање одговорног васпитача или стручног сарадника уколико га има у установи, уважавање васпитача од стране директора позивањем на састанак са родитељем,..?
Акценат би дакле, у вртићу био на превенцији занемаривања и злостављања деце. Уколико задиркивање деце прерасте у повређивање међу децом у групи, можемо то сматрати резултатом климе коју васпитачи стварају у вртићу и групи, а не грешком родитеља у васпитању. Уколико дете са сметњама у развоју показује понашања која могу бити угрожавајућа за другу децу и одрасле и то прерасте у “хајку на то дете што нам поби децу“, можемо претпоставити да није испоштован протокол заштите детета, почев од указивања родитељима на проблеме и могућности превазилажења, стварања односа поверења уз укључивање шире мреже подршке, коришћења других могућности прилагођавања времена, средстава и материјала, људских ресурса…
Ако умемо да гледамо, знамо да је изостала ПРЕВЕНЦИЈА, сваки пут када се прешло преко свих назнака да је деци у групи досадно, или су застрашени и има превише контроле, или немамо довољно информација о породицама из којих деца долазе, нисмо се прописно упознали или “нас се не тиче“ шта они кући раде (ту се отвара питање “кога то треба да интерсује у установи, те “проблематичне породице“, како треба да поступамо у случају да имамо сазнања о њиховим проблемима, који се могу “прелити“ код нас….?).
Најлакше је бранити се и оправдавати нежељена понашања и ситуације гледањем споља, јер “они споља су ван наше контроле“ и тако умањујемо осећај да смо ми нешто криви. Уколико се загледамо унутра, у себе, у нашу ЗАЈЕДНИЦУ КОЈА УЧИ, онда се отварају питања: “Јесмо ли заједница“ и “учимо ли заједно и континуирано?“. Одговорност мора бар делом бити нас стручних сарадника. Што пре то прихватимо и ускладимо наша деловања ка стварању боље заједнице и амбијента за квалитетније учење свих, превенција ће бити следствена томе. Суштина превенције јесте тежња ка заједничким вредностима, једнако разумевање тих вредности, које треба да разумеју СВИ учесници у животу и раду вртића и да те вредности буду ВИДЉИВЕ свима, деци, родитељима, васпитачима, локалној заједници. У реалном програму имамо судар вредности, мноштво различитих вредносних система, као последицу времена у коме живимо и наше друштвене стварности. Утолико је задатак тежак и понекад изгледа као јалов посао, као да се никада нећемо разумети са “овим новим генерацијама родитеља и деце“. Из тог става “ја их не разумем (децу и родитеље, младе колеге, нове програме…), и не могу да одговорим на њихове потребе и захтеве“, произилазе основне нелагоде и незадовољства које воде у неадекватну праксу и потенцијалне сукобе. На позицији професионалца, свако од нас обавезан је да унапређује своја знања у сврху држања корака са променама, што подразумева умеће комуникације. Ненасилна комуникација, добронамерни и правовремени разговор је превенција и лек. Тражење оправдања за супротно понашање је изговор и директно подривање превенције.
Завршићу речима уредника телевизијског канала Мозгови (TV BRAINZ, Beograd), који је стално у контакту са напредним, талентованим, генијалним појединцима, који је рекао, када су га питали како држи корак са прихватањем промена које ови млади људи доносе: “Трудим се да их разумем, њихове идеје и начин како размишљају. Када не успем, трудим се да их ПРАВИЛНО НЕ РАЗУМЕМ. То оставља могућност да своју заблуду касније исправим.“
Литература
Pravilnik o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje (Sl.glasnik RS, br.11/2024) str.5-9. Pravilnik o standardima kvaliteta rada ustanove, dostupno na: https://www..rs/paragraf/propisi/pravilnik-standardima-kvaliteta-rada-ustanove.html Samovrednovanje u predškolskim ustanovama – Vodič za zaposlene u predškolskim ustanovama, (autori Jelena Najdanović-Tomić… i dr.) Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, Beograd 2022. , str.24 – 52. Pravilnik o standardima kompetencija za profesiju stručnog saradnika u predškolskoj ustanovi i njegovog profesionalnog razvoja (’’Službeni glasnik RS – Prosvetni glasnik’’, br.3, 13.4.2021.
Биљана Михајловић, психолог, педагошки саветник, ПУ „Вукица Митровић“, Лесковац