МОЋ И АУТОРИТЕТ СТРУЧНОГ САРАДНИКА

Стручни сарадник као подршка и партнер  родитељима/старатељима

Апстракт: У раду смо приказали све облике пружања подршке породици, кроз континуирано препознавање и праћење потреба родитеља, као и директне начине развијање партнерства и пружања подршке породици. Криза у савременом друштву, како је називају социолози, култура „бриге“ и невидљивости правих вредности директно изазива кризу у савременој породици која је изгубила традиционалне карактеристике, а у тражењу новог модела се препознаје пуно лутања и  потребе за подршком.  С обзиром на величину и промене у структури Установе, поједине димензије грађења квалитета су нам  биле изазов у заједничком разумевању. Трагајући за решењима у процесима развијања партнерства са породицом, тражимо и моделе уклапања у широку лепезу послова стручног сарадника, с обзиром да више не радимо тимски на око 25 васпитних група. Моћ и ауторитет стручног сарадника разјашњавамо из перспективе ширег оквира моћи педагогије уопште. У раду су приказани резултати анкетирања практичара и родитеља из осам вртића. 

Кључне речи: квалитетна брига, стручни сарадник, породица, поверење, педагошки оптимизам

Увод

Полазну основу и инспирацију за овај рад представљале су изазови којима се свакодневно бавимо, а тичу се потреба савремене породице и све веће потребе за пружањем подршке родитељима. Анализирајући димензије обезбеђивања квалитета и димензије грађења квалитета, као и Правилник о свим облицима рада стручног сарадника, програмску концепцију, закључујемо да се отвара доста питања везаних за саму структуру рада стручног сарадника. Анализа праксе у Србији показује да је она усмерена на осигурање квалитета (Pavlović-Breneselović, D. 2015) али ипак верујемо да има установа које су у процесу грађења квалитета.

Три теме које се наглашавају у Европском оквиру за квалитет, односе се на приступ вишеперспективности квалитету 1.дете и дечја перспектива као вредност; 2. родитељи као најважнији партнери и суштински значај њиховог учешћа; 3.схватање квалитета као заједничког разумевања квалитета од стране различитих учесника.

Да би се прешла граница са димензије обезбеђивања квалитета на димензију грађења, неопходне су одређене систематски планиране активности. Грађење квалитета је усмерено на промене у кључним димензијама система – структури и култури, вредносном оквиру који га уобличава и ка коме се тежи (Pavlović-Breneselović, D. 2015). Неопходно је савладавање и промишљање улоге стручног сарадника као важног дела овог система и ових промена у току увођења промена. Где смо сада и у ком правцу идемо, питање је које постављамо – питање постављено као задатак Шта смо урадили као појединци, а шта као установа у овом периоду?

Знамо да су кораци у процесу грађења квалитета дефинисање онога у шта верујемо и шта промовишемо, дијалог на основу различитих перспектива, аутономија и децентрализација, истраживање и рефлексивност, континуитет, диверсификација, умрежавање – „административна функционалност“ и Подршка развијању Основа програма – постојање националних основа програма је један од показатеља квалитета политике образовања које наводе ОЕЦД и УНИЦЕФ (Pavlović-Breneselović, D. 2015). 

Програм сагледава родитеље као партнере и поставља јасне циљеве којима се тежи у складу са развијајућим капацитетима сваког детета. У оквиру подршке развијању Основа програма и сагледавања родитеља као партнера, а опет у великој мери увиђајући све већу потребу за подршком  у развијању њихових компетенција, у раду представљамо различите облике подршке породици из домена рада стручног сарадника.

Први сусрет злата вредан – Преиспитивање компетенција у области рада са породицом (Подршка деци и породици)   

Први сусрет са породицама је најважнији и дешава се на родитељским састанцима на којима је тема едукација родитеља на тему транзиције. Циљ је да родитељи разумеју дететов полазак у вртић као очекивану кризу, као и да је њено превазилажење задатак за целу породицу.  Фокус је на улози родитеља и бенефитима њиховог учешћа у процесу, као и на њихову подршку детету у периоду транзиције. Упознајемо их са могућим променама у функционисању деце, учимо како да разумеју промене и како да на њих реагују. Постављамо темеље за грађења односа поверења и експлицитно шаљемо поруку да смо заинтересовани, присутни, доступни и посвећени, како за ову (за њих нову) ситуацију, тако и генерално. Све наведено се представља кроз призму теорије афективне везаности и имликација те теорије у пракси. Прелазак деце из јаслица у млађе васпитне групе је повод да наставимо са подршком породицама – на родитељским састанцима сензибилишемо родитеље да и ову прекретницу разумеју као кризу у којој су неопходни учесници у процесу транзиције деце. Неретко смо наилазили на отпор код одређеног броја родитеља за овако осмишљену адаптацију на нове услове који очекују децу и то смо користили да јачамо родитеље у разумевању дечијих потреба. Едукацијом и сензибилизацијом родитеља за укључивање у овај ниво транзиције, доказујемо нашу посвећеност и оријентисаност на добробит детета. Овај изазов претварамо у јачање повезаности са родитељима која нам у перспективи омогућује квалитетну сарадњу по свим могућим питањима. Осим родитељских састанака, градимо однос поверења и подршке и кроз индивидуалне разговоре. Повод за разговоре бивају уочене потребе током праћења адаптације и рад са сваком породицом се планира и реализује уважавајући све њихове специфичности. Често се прилагођава сам процес (облик, трајање), некада се пружа подршка родитељима за разумевање понашања детета, начине на које може да се одговори на њих, а понекад се „само“ препознаје њихова потреба за емоционалном подршком у овој деликатној фази развоја. Полазак у школу, а и новине у самом програму у години пред полазак у школу представљале су изазован моменат у развијању партнерства са родитељима. Сама припрема родитеља почиње још на претходно наведеним родитељским састанцима на ранијим узрастима, а појачава се у старијим и групама у години пред полазак у школу на тематским родитељским састанцима (Подстицање ране писмености и компетенција за целоживотно учење). Стицање увида у очекивања родитеља, пружање информација и подршке на овим састанцима, као и организовање састанака са једном или више школа, у просторима школе или вртића, јесу начини за превазилажење ових „криза“. Организовање фокус група и дискусија на поменуте теме у којима су учесници васпитачи, стручни сарадник вртића, стручни сарадници школа и учитељи, представљају важан корак у превазилажењу јаза између школе и вртића и неопходан сегмент у транзицији за сву децу. Организовање родитељских састанака у простору школе, где се родитељима више најстаријих група, представи школа домаћин и бар још једна школа, препознато од непроцењивог је значаја за родитеље што и практичари препознају као значајно за породице.

Стручни сарадници раде са породицама најчешће и у оквиру рада тимова за пружање додатне подршке. У овом тимском раду нам је приоритет да се родитељи осете прихваћено, уважено и да су уверени да су њихове бриге и потребе препознате. Императив нам је да родитељи осете сигурност и поверење  и да буду сигурни да добро познајемо дете – како функционише, које су му јаке старане и шта треба заједнички да подстичемо. Искуства потврђују да је квалитет сарадње са родитељима један од предуслова за пружање квалитетне додатне подршке детету, уз сензитивност и респонсивност практичара. У  раду у овим тимовима се често пружа подршка за родитељска емоционална стања – бриге, страхове, несигурности и практичне тешкоће у обезебеђивању додатне подршке или се одговара на недостатак знања о развоју детета овом узраста. Значајан ресурс су и остали чланови тимова (логопед, дефектолог и други). Једнако важно је и идентификовање деце којој је потребна додатна подршка што подразумева рад са родитељима – размену значајних информација о развоју, грађење односа поверења у ком ће се даље заједнички радити на препознавању, планирању и пружању тимске подршке детету из свих доступних ресурса породице и ван ње. 

Уобичајена активност са родитељима је и едуковање о узрасним карактеристикама деце и одговарајућим очекивањима у складу са тим. Заједнички се редефинишу васпитни стилови, поступци, прилагођавајући их узрасту и темпераменту детета, као  и темпераменту и осетљивости родитеља. Ово је такође прилика за повезивање са родитељима јер доминира атмосфера прихватања, без критике и осуђивања. Тако ширимо поље нашег заједничког учења и деловања. 

Непланиране кризе у животу породице такође траже нашу интервенцију. Из искуства наводимо да су то често развод, губитак члана породице, као и друге дисфункционалности у породици  које се рефлектују на дете. У овим ситуацијама се нарочито препознају ефекти нашег улагања у грађење и неговање квалитетних односа са родитељима јер су поводи за рад деликатни, тешки за породицу и овде инвестирамо сва наша знања и вештине. Са циљем валидације нашег рада, одлучујемо се за дистрибуцију упитника путем којег добијамо повратне информације о задовољству родитеља, односно васпитача и медицинских сестара васпитача.

„Бројке и слова“  

Од укупно 120 практичара на упитник је одговорило 83. Резултати показују да 100% практичара препознају стручног сарадника као особу од поверења, доступну и отворену за сарадњу. Као најзначајнију, процењују подршку сарадника која им се пружа у оквиру рада са децом којој се пружа додатна подршка, као и за реализацију индивидуалних разговора са родитељима и за реализацију родитељских састанака.  

Од укупно 326 родитеља, 80% нас препознају као доступне и у 68% оцењују подршку као значајну и корисну (оценом пет), а односи се на индивидуалне разговоре највише у домену очекивања од деце у складу са узрастом, васпитних ставова и поступака, као и поводом кашњења у развоју. Као значајну, оцењују и подршку на родитељским састанцима (на тему транзиције у највећем броју). 

„Ко брине о онима који брину“

У раду са родитељима користим(о) се знањима и вештинама стеченим у додатним едукацијама као што су знања из Системске породичне психотерапије, основе из неких других терапијских модалитета, вештине из области реедукације психомоторике, стечене вештине из програма у оквиру програма Подстицајно родитељство кроз игру, као и основним  знањима из области психологије и  педагогије. Неизоставна подршка нам је заједничко учење и међусобна размена, иако више не радимо у истим вртићима. Делећи исти ентузијазам, охрабрујемо се, надограђујемо умења користећи једна другу као ресурсе. Овде је место да се промисли где стручни сарадник налази подршку и да ли се препознаје његов допринос.  

Ауторитет и моћ – вишеперспективност улоге стручног сарадника

„Питам се, питам“

Питамо се и тражимо одговоре да ли стручни сарадник има видљиву, али квалитетну улогу и колико сам може да утиче на грађење сопственог ауторитета уопште, у времену у којем је пољуљано поверење у све државне институције и колико се квалитет система своди на добру вољу, знање, ауторитет појединца?

Ауторитет и моћ стручног сарадника изазивају нам осећај упитаности и потребу да се наша професија препознаје и вреднује у процесу грађења квалитета. Под ауторитетом мислили смо на ауторитет професије који је пољуљан, а разлози су комплексни и на системском. и на личном и професионалном нивоу. Овај рад представља начин и приказ деловања стручног сарадника као важног учесника  у процесу грађења квалитета. Кад кажемо „моћ“ мислимо на могућност деловања, коришћење стечених знања, вештина, постојање континуитета у раду са породицом, већу системску повезаност важних институција које се брину о деци. 

Инспирација, ентузијазам, енергија, педагошки оптимизам, креативност су димензије које се препознају као кључне у пакету са знањима и вештинама стручног сарадника из области педагогије, психологије, људских ресурса, комуникологије. Када имамо пасију, искуство, знање и посвећеност можемо се посветити раду са људима без бојазни да ћемо склизнути у демагогију. Непостојање јасних вредносних опредељења у нашем друштву повезано је са степеном социјалне (не)одговорности. Ипак, није једноставно објаснити  понашање појединца којима недостаје емпатија. Успостављање односа поверења је најважнији предуслов да би се пружила квалитетна подршка и подржао развој детета и породице у целости. Поверење је категорија којом се чува ментално здравље, повећава отпорност поједница у одговору на реалност и пружа могућност за развој. Успостављање односа поверења представља важан део пута враћања „моћи“ професије, педагогије као науке и „исцељењу“ савремене породице – закључујемо, али се и питамо да ли се мења схватање ауторитета? Шта значи ауторитет професије? Да ли га делимо, као лидерство? Где станују одговори?

Литература

Pavlovic-Breneselović, D.(2015) Gde stanuje kvalitet. Knjiga 2. Istraživanje sa decom prakse dečjeg vrtića. Beograd. Institut za pedagoška istraživanja, Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu Pravilnik o osnovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja-Osnove programa-Godine uzleta (2018). Službeni glasnikRS-„prosvetni glasnik“ broj 16/2018 Pravilnik o programu svih oblika rada stručnog saradnika u predškolskoj ustanovi (2021)  Službeni glasnik RS -„Prosvetni glasnik“ broj 6/2021  Pravilnik o standardima kompetencija za profesiju stručnog saradnika u predškolskoj ustanovi i njegovog profesionalnog razvoja (2021). Službeni glasnikRS -„prosvetni glasnik“ broj 3/2021

Јована Тукоди, психолог, ПУ „Радосно детињство“, Нови Сад
Тања Савић, педагог, ПУ „Радосно детињство“, Нови Сад
Сандра Кампел-Митић, педагог, ПУ „Радосно детињство“, Нови Сад

САМО НАШ ПУТ – КАКО ГРАДИМО НАШУ ПРОФЕСИОНАЛНУ ЗАЈЕДНИЦУ УЧЕЊА

Апстракт: Полазећи од значаја заједнице професионалаца као једног од најзначајнијих фактора квалитетног рада предшколске установе, рад приказује аутентичан пут развијања професионалне заједнице учења у ПУ „Галеб“ са нагласком на мотивацију васпитача да најпре схвате значај исте, а потом дају и свој допринос, као и улогу и компетенције стручног сарадника у читавом процесу. Кроз пројекат „Подршка реформи система предшколског васпитања и образовања“ (СУПЕР), различите обуке и активности у оквиру њих, заједничке хоризонталне размене у оквиру установе, па све до специфичне сарадње и деловања у оквиру конкретне групе, кроз рад се приказују инспиративни примери из наше праксе, али и изазови и потешкоће на које смо наилазили, као и начини на које смо их превазилазили. Кроз опис конкретног процеса рад представља својеврсну мотивацију колегама за промишљање свог пута и свог места и улоге у грађењу професионалне заједнице у предшколској установи.

Кључне речи: заједница, мотивација, размена, професионализам

Увод

Заједница професионалаца у предшколској установи представља један од најзначајнијих фактора и основу квалитетног рада. То је заправо база из које појединци црпе своју мотивацију, инспирацију и професионално деловање. Самим тим, уколико је ова основа стабилна, односно уколико постоји међусобно разумевање и подршка међу запосленима, појединци ће осећати професионално задовољство, испуњеност и биће компетентнији за превазилажење различитих изазова. Осим тога, значајно је да напоменем да је на почетку процеса имплементације ОП „Година узлета“ у нашој установи као један од најзначајнијих видова подршке од стране васпитача препозната међусобна размена на нивоу установе, дељење искустава и примера реалне праксе. У складу са изнетим, циљ рада је да прикажемо наш пут тј. развијање наше заједнице професионалног учења са акцентом на мотивацију васпитача да најпре схвате значај исте, а потом и да дају свој допринос, као и да кроз сам процес прикажемо улогу стручног сарадника. 

Како смо градили квалитет у нашој предшколској установи

Пројекат СУПЕР

ПУ „Галеб“ је једна од установа која је била укључена у пројекат СУПЕР. У оквиру пројекта била сам ментор за своју установу и један од реализатора обуке „Инспиративна средина за интегрисано учење деце“. Поменуту обуку је похађало целокупно васпитно-образовно особље. У оквиру ње смо се упознали са основним аспектима рада по новој програмског концепцији: уређење простора и просторне целине, интегрисано учење, пројектно планирање. Осим тога, као ментор сам учествовала и на обуци „Како мењамо културу и структуру установе“. Ове обуке и размене са колегама других установа укључених у пројекат биле су за нас врло инспиративне, мотивисале су нас да и пре званичне обуке за ОП „Године узлета“ започнемо промене, пре свега у простору. Врло брзо су биле видљиве промене у појединим радним собама, у заједничком простору. Мој рад је тада био у највећој мери усмерен на заједничку анализу простора као и на мотивацију за увођење промена у заједничке просторе, али и за истраживање пројектног планирања. На основу посебно састављеног инструмента васпитачи и ја смо у оквиру група анализирали простор, материјале и средства, консултовали децу, а потом долазили до увида о могућим функционалним променама. Увиде до којих смо долазили на нивоу група смо потом заједно анализирали на састанцима стручних органа и долазили до закључка шта су нам јаке стране, а шта области које би требало унапредити, што нам је била основа за даљи рад. Што се тиче заједничких простора, на састанцима сам покренула иницијативу да се у већој мери посветимо посматрању игре деце у заједничким просторима, пре свега у дворишту централног објекта, како бисмо на основу тога планирали промене. Са децом смо правили и туре кроз вртић, фотографисали, а потом заједно анализирали фотографије и давали предлоге. Тако смо изнедрили промене у дворишту и холовима, израдили различита средства за игру, искористили за игру просторе који се раније нису користили, настојали да у што већој мери укључимо децу. Фотографије простора наших радних соба и заједничких простора су се нашле и у „Водичу за уређење простора у дечјем вртићу“. Осим тога, приликом боравка у групама сам васпитаче који су раније имали искуства са планирањем пројеката и презентацијом истих на стручним скуповима подстакла да заједно истражујемо и „испробавамо“ пројектно планирање. Заједно смо пролазили кроз читав процес као подршка једни другима – увиђање повода, уношење провокације, реорганаизација простора, планирање, документовање… 

E:\Ivana's documents\ZPU\JPS materijali igra\slike\facebook_1682679449394_7057669145311540710.jpg

Слика 1: Обука „Инспиративна средина за интегрисано учење деце“

Обуке и ми у/са њима…

У свим активностима у оквиру пројекта СУПЕР није било значајних изазовних ситуација, па сам имала обичај да кажем да су нам ове активности биле својеврсна припрема за ОП „Године узлета“. Заједништво и заједнички реализоване активности су допринеле да будемо мотивисани, спремни, и слободно ћу рећи, да са лакоћом дочекамо обуку за ОП „Године узлета“. Менторске посете које су се надовезале су нам биле прилика да заједно преиспитујемо, али и ојачамо подршку коју једни другима пружамо. Тада сам настојала да се сви укључимо на неки начин, као и да се свако осећа добро у својој улози. Зато сам инсистирала да на заједничким састанцима поделимо задужења, договоримо кораке, рокове. Иницирала сам формирање неколико мањих тимова – за унутрашње заједничке просторе, за радне собе, за двориште. Тако смо наставили са уређивањем радних соба, заједничких простора, размењивали, анализирали, помагали једни другима, а и забављали се. Осим што сам била координатор свих активности, настојала сам такође да будем и равноправни учесник у конкретним акцијама са колегиницама. 

Након успешно реализованог „првог корака“ тј. менторских посета и активности у оквиру њих уследио је годишњи одмор, а након одмора застој – пад мотивације, недостатак иницијативе. А уследиле су и обавезе које су од нас захтевале доста ангажовања – активности у оквиру модела ЗПУ, обуке и менторске посете у оквиру самовредновања рада, још обука, унос података у ЈИСП… Мислим да нас је све то још више удаљило од нашег пута. Моји покушаји да организујемо даље заједничке акције на уређењу простора су били безуспешни. Зато ми је тада фокус био на мотивисаним појединцима и сарадњи са њима. У свој тој збрци, обавезама, роковима… настојала сам да подстакнем колегинице да из свих наметнутих обавеза покушамо да извучемо добробит за себе. Посебно сам на заједничким састанцима у оквиру модела ЗПУ и сценарија Игра подстицала дискусију о снимцима игара које смо гледали како бисмо заиста увиде до којих смо долазили имплементирали у нашу даљу праксу. Али то је тешко ишло већини, па и мени. Ипак смо се у свему показали као добри ђаци који су успешно савладали градиво и реализовали све што је тражено, али без суштинског промишљања – било је потребно да се сопственим темпом бавимо ОП „Годинама узлета“, да се вратимо тамо где смо стали, да постигнемо заједничко разумевање кључних аспеката рада. Сви смо једва чекали наредну радну годину када бисмо се заиста томе и посветили. 

E:\Ivana's documents\ZPU\JPS materijali igra\slike\20230510_124103.jpg

Слика 2: Размене у оквиру сценарија Игра (Модел ЗПУ)

Наш први заједнички пројекат

Мали поветарац у леђа је била и посета кластер центру „Земунски бисери“ која је појединце поново „пробудила“. То је и био основ да на састанцима стручних органа прво свима прикажемо наше искуство и увиде из кластер центра „Земунски бисери“, а потом и да планирамо даље кораке. Имајући у виду да се то све дешавало у периоду пред коришћење годишњих одмора током ког је рад био организован само у централном објекту, као и чињеницу да имамо искуства у повезивању више група у реализацији заједничких активности, изнела сам предлог и трудила се да подстакнем колегинице да заједнички планирамо рад током лета тј. да планирамо заједнички пројекат на нивоу централног објекта. Ето још једног новог изазова пред нама. Уз сво моје ослањање на мотивисане појединце, на истицање значаја и смисла заједничког пројекта, било је васпитача који су негодовали и нису желели да се укључе. Тада ми је по ко зна који пут било значајно да се сетим Гаусове криве и оних 20% који увек желе да се укључе, 20% оних који никад не желе и оних кључних 60% између. Међутим, како су кренуле прве активности у оквиру пројекта у дворишту нашег објекта, спонтано су се сви васпитачи укључивали са децом и родитељима својих група. Задовољство и испуњеност се осећала и код деце, код родитеља, али и код нас самих. Тада сам се највише посветила планирању, као и подсећању да све што направимо, урадимо, треба да има корист и смисао за децу, као и да деца буду активни учесници у свему. Идеална прилика за прославу нашег првог заједничког пројекта је била Дечја недеља. Сви заједно смо се играли и славили у дворишту наш први заједнички пројекат „Моје место“. То је био значајан моменат за све нас, јер се осетио давно нестали дух заједништва. Након тога, сви су имали само позитивне утиске о ономе што смо заједно урадили. Баш сви. 

E:\Ivana's documents\zajednicki projekat 2023\slike proslava projekta\IMG-20231006-WA0205.jpg

Слика 3: Прослава заједничког пројекта „Моје место“

Наше хоризонталне размене

Сада је била прилика да се вратимо на почетак, да се вратимо себи. Зато сам планирала и организовала заједничка промишљања на састанцима Актива са различитим темама – повод за пројекат, провокација, почетни и процесни панои… Приликом ових размена практиковала сам да користим презентације које су се односиле на одређени садржај којим се бавимо (нпр. презентација о томе шта треба да садрже панои и која је њихова функција, описани принципи развијања реалног програма и сл.). Најпре бих колегинице кроз презентацију увела у одређени садржај, а потом би свако износио своје примере, дилеме, недоумице. Колегинице су биле мотивисане за размену конкретних садржаја. Међутим, још један корак уназад је уследио када смо се бавили сликом о детету и принципима развијања реалног програма – већина васпитача је имала потешкоћа да принципе препозна у пракси, што је изазвало отпор код појединих (оних 20%). Мислим да отпор највише ствара „теоретисање“ – поједине колегинице су ми рекле да су се осећале као да су на испиту. Зато сам предложила да у овом тренутку фокус померимо са Актива на групе и да заједно тражимо принципе у оквиру група, што је већини било прихватљиво. Осим тога, имајући у виду нашу ранију праксу да на састанцима приказујемо и дискутујемо различите примере реалне праксе, као и да су васпитачи у већој мери мотивисани када говоримо о конкретним стварима и активностима, смислено ми је било да се још једном вратимо себи тј. нашим раније успостављеним „рутинама“. Зато сам иницирала и да у наредном периоду на састанцима приказујемо и промишљамо различите садржаје из група као примере за учење (приказ пројекта, прича за учење, конкретних ситуација и активности…) што су колегинице такође прихватиле. То је тачка до које смо стигли и где се сада налазимо.

Допринос стручног сарадника у процесу грађења квалитета предшколске установе

За већину описаних активности сам била иницијатор, али уз значајно ослањање на поменуте мотивисане поједице. У раду су ми били значајни и материјали са обука, презентације и инструменти које сам израђивала у складу са нашим актуелним потребама. Настојала сам да све што планирамо заиста буде утемељено на нашем путу, на месту на ком се у погледу грађења нашег квалитета и налазимо. Али изнад свега, мислим да је најзначајније то што сам у реализацији конкретних активности била активни учесник са колегиницама, што је својеврсно богатство стручних сарадника у мањим установама. Мислим да бивајући заједно у свему доприносим/о и јачању наше мотивације и квалитету комуникацијског контекста у нашој установи. Осим тога, мислим да тако и пружамо подршку једни другима и значајно доприносимо превенцији професионалног сагоревања.

Професионалне компетенције стручних сарадника

Што се тиче улоге и компетенција стручног сарадника, кроз читав наш пут доминантна је моја компетенција за заједништво и сарадњу, јер је заједништво заправо циљ ка коме сам усмеравала и даље усмеравам своје деловање. Али, у складу са нашим актуелним потребама, и моје деловање је попримало различито „одело“ – од координатора, ментора, планера, преко сарадника, слушаоца, фацилитатора, па све до учесника конкретних акција. Зато и јесте највећи изазов за мене био препознати одговарајући тренутак и „обући право одело“. 

Закључак

Оно што је спонтано почело да живи је да су колегинице почеле да се повезују међу собом у изради инсталација, да обогаћују заједничке просторе продуктима насталим у пројектима, тако да нам смислено предстоји даљи рад на трансформацији заједничких простора. Осим тога, а имајући у виду да је највећи отпор и настао када смо кренули од теорије ка пракси, сада ћемо покушати нови/стари приступ – од праксе ка теорији. Још раније је наша пракса била да на састанцима Актива приказујемо примере инспиративне праксе, тако да ћемо се томе и вратити – приказу конкретних пројеката, конкретних инспиративних примера из групе, примера за учење, а потом њих повезивати са принципима. У свему томе значајан ослонац су на првом месту оних 20% мотивисаних појединаца, али и стална размена са колегама других установа. Ту смо да једни друге подржимо у развијању наших компетенција и професионализму, али и у подсећању на исти и тражењу одговора на питање – зашто и докле ћемо говорити да је потребно мотивисати појединце, зар нешто није наша обавеза као професионалаца? А оно што је по мени најзначајније за сваког стручног сарадника је да ослушкује потребе праксе, васпитача, да заједно са њима прави договоре и планира акције у складу са уоченим потребама и специфичностима – кораке који су само на нашем путу, у нашој зони наредног развоја. Само тако можемо осигурати корак ближе остваривању квалитета.  

Литература

Đerić, I. i Čolaković, D. (2022): Model zajednice profesionalnog učenja. Beograd: Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Najdanović Tomić, J, Vuletić, J, Kalezić Vignjević, A. i Glamočak, S. (2022): Samovrednovanje u predškolskim ustanovama – Vodič za zaposlene u predškolskim ustanovama. Beograd: Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja: Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja Pavlović Breneselović, D. i Krnjaja, Ž. (2019): Inspirativna sredina za integrisano učenje (priručnik za trenere). Beograd: Projekat SUPER Pavlović Breneselović, D, Krnjaja, Ž. i Backović, S. (2022): Vodič za uređenje prostora u dečjem vrtiću. Beograd: Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Pavlović Breneselović, D. i Krnjaja, Ž. (2022): Vodič za razvijanje teme/projekta sa decom. Beograd: Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Pavlović Breneselović, D. i Krnjaja, Ž. (2022): Priručnik za dokumentovanje. Beograd: Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Pravilnik o osnovama programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja (2019). Službeni glasnik RS – Prosvetni glasnik, broj 16/2018. 

Ивана Милановић, психолог, ПУ Галеб“, Петровац на Млави

У сусрет шеснаестим стручним сусретима