САРАДЊА ПОЧИВА НА ПОВЕРЕЊУ–ДОПРИНОС СТРУЧНИХ САРАДНИКА
У ГРАЂЕЊУ ОДНОСА ПОРОДИЦЕ И ВРТИЋА
Апстракт: У раду се бавимо развојем компетенција стручних сарадника за сарадњу и
заједништво кроз пример рада из праксе са породицом. Породични контекст у великој
мери обликује начин на који се дете прилагођава условима живота и рада у вртићу.
Када као стручњаци немамо увид и поверење родитеља да подели важне околности из
породичног живота, отежано нам је да на прави начин подржимо дете. Овај рад
приказује начин на који смо ми придобили поверење родитеља, али и кроз процес себе
унапредили као професионалце.
Кључне речи: Породица, професионалци, заједничке потребе и вредности
Увод: Свакодневни рад у предшколској установи у променљивом савременом контексту доноси мноштво изазова и све чешће захтева проналажење нових стратегија за њихово превазилажење. У нашој личној пракси се рад са родитељима на разрешавању питања и проблема везаних за боравак деце у установи поставио као веома изазован, нарочито због успостављања и усаглашавања заједничких потреба, могућности и вредности породице и установе које доводе до добробити и развоја
детета.
Преиспитујући свој рад последњих месеци често међусобно разговарамо о томе да ли
је приступ отворене комуникације стручних сарадника и сарадника са родитељима,
доступност за питања,разговоре и размене информација о понашању и развоју детета
довољна за рад са свимпородицама. Да ли су нам савремено окружење и савремене
породице условиле променуустаљеног начина рада са њима. Наравно да је тако, а ми
као професионалнцикојираде са њима треба да схватимо да данас свака породица
фукнционише премасопственим уверењима и начелима, да се она од породице до
породице разликују.Границекоје родитељи постављају у својим породицама и својој
деци су такођеиндивидуалне и нису за све једнаке. Ово усложњава наш рад са
породицама,алигаистовремено чини једним од најкреативнијих сегмената нашег
деловања, јер подстиче стални професионални развој и унапређење постојећим
компетенција стручних сарадника.
Контекст и полазишта: Претходне радне године психолог и педагог су се сусрели са ситуацијом у пракси коју је за њих захтевала посебан приступ. Рад са родитељима детета који не прихватају постојање проблема свог детета (здравственог и развојног).
Након поласка детета у вртић, сигнализирања од стране васпитача, стручни сарадници
су били укључени у адаптацију детета на вртић. Ситуација је захтевала већу
ангажованост свих чланова вртићке заједнице, али и разговоре и рад са родитељима.
Родитељи су долазили на састанке са стручном службом, увек само један од родитеља,
тако да дуго нисмо успевале да разговор обавимо у присуству родитељског пара.
Информације о детету које смо добијали од родитеља нису биле усаглашене са оним
што смо документовали заједно са васпитачима кроз посете и праћење. Након
безуспешно примењених стратегија рада са породицом и дететом, консултовања колега
из других установа исцрпле смо и личне снаге.
У току претходне радне године, у периоду рада са породицом, прошле смо и обуку
„Буди рука која воли, реч која соколи“ од стране Удружења стручних сарадника и
сарадника Србије. Током обуке, која је обиловала бројним примерима родитељских
емоција и реакција на ситуације које могу доживети различите групе деце у вртићу,
дошле смо до јасније спознаје о могућим релацијама и осећањима родитеља са којима
смо радиле. Ово је допринело да освестлимо идеје шта можемо мењати у нашем раду,
не само како бисмо помоги породици, него и како бисмо себе као стручњаке
унапредили развијајући одређене компетенције.
Дани након обуке су нам послужили да критички промислимо и себи поставимо
питање – Где смо сад у раду са конкретном породицом, а где желимо да будемо, шта
желимо да постигнемо, које кораке планирамо и уз чију помоћ?
Процес и активност: Наставак сарадње са породицом захтевао је промишљање
стучних сарадника који су водили процес о томе ко би још из вртићке заједнице могао
да допринесе како раду васпитача са дететом, али и целокупном групом која је у том
тренутку измењено фунционисала, тако и раду са родитељима на прихватању услова и
могућности рада установе у односу на потреба њихове породице. Одлучиле смо да тим
који је радио са породицом (педагог, психолог, васпитачи детета) буде проширен
учешћем директора, медицинске сестре на превентивној здравственој заштити, као и
сарадницима за ликовно и физичко васпитање деце како би свако из своје перспективе
могао да да виђење ситуације и свој допринос. Иако је директор од самог почетка био извештаван, али и активно укључен у рад са овом породицом, сада је својим професионалним способностима (педагошким и лидерским) допринео другачијем приступу родитељима у току разговора. Медицинска сестра на превентиви је својим знањем, али и практичним искуством у раду са децом и родитељима указала на проблеме једноличне исхране деце предшколског узраста.
Родитељ је тада охрабрен од стране свих нас и усмерен на медицинске анализе у
превазилажењу тог сегмента проблема код детета. То је једна од првих активности које
су прихватили и након установљавања медиинског проблема приступили његовом
решавању. Након тог састанка почеле смо да добијамо поверење родитеља. На
следећим сусретима добијале смо значајне информације о дететовим реакцијама на
стрес, фрустрацију, умор, односе са другом децом, који до тада родитељи нису желели
да поделе са нама. Тада смо почеле да сагледавамо ширу слику и јасније уочавамо
поља нашег могућег деловања.
У раду са родитељима смањиле смо и експертску позицију, а константно истицале
разумевање родитеља и породице. Ипак у неким њиховим захтевима морале смо да
останемо доследне потребама и могућностима самог вртића, вртићке групе и васпитача. Ишли смо путањом заједничког дијагностификовања потреба породице, али и могућности предшколске установе у организовању боравка њиховог детета; откривању брига и страхова родитеља, али и васпитача. Васпитачи су истакли да им је потребна помоћ у групи, обзиром да је један васпитач морао стално бити уз дете, због такве ситуације сараднице за физичко и ликовно су више времена боравиле у тој групи реализујући активности из свог домена. Увек су имале складно припремљен материјал укључујући сву децу. Ово су само неки од примера рада нашег тима који су довели до
тога да родитељи биду отворенији за размене са професионалцима у вртићу и задовољни са договореним циљевима.
Психолог и педагог су са родитељима изградили однос поверења и уважавања, што је на крају резултирало поштовањем препоручених мера за боравак детета у групи и испунило главни циљ, а то је боравак детета у вртићу.
Увиди, промене и рефлексија: Оно што смо научили из овог примера рада са породицом јесте да не постоји јединствен модел и начин рада са породицом. Приступ којим се гради поверење, јача сарадња и гарантује заједничко деловање у најбољем интересу детета условљен је разумевањем родитељских потреба, али и брига и страхова у целом том процесу. Такође условљен је суочавањем родитељских, дечјих и васпитачких потреба и могућности везаних за процес. Упитници, скале и други инструменти којима се стручни сарадници служе приликом прављења увида у ситуацију и проблематику, могу деловати родитељима и помало збуњујуће (могу их изреволтирати). Оно што смо примтиле и примениле је да када бисмо неке од инструмената , као што је Инструмент штете и добити од родитељске праксе (на примерима недоследности у времену долазака родитеља по дете у вртић, одбијање
храњења у вртићу…), попуњавали заједно са родитељима, имали су реалнију слику и о
потребама свог детета у вртићу и групи. Применивши 5П модел кроз све његове структуре креирале смо однос заснован на међусобној подршци и поверењу.
Кроз рад смо увиделе да су људи на различитим нивоима спремни за промену (били
практичари или родитељи). То можемо повезати са системима личних вредности
појединаца, а који могу утицати на прихватање вредности које развијамо у вртићу. Из
тог разлога смо биле флексибилније и користиле индивидуални приступ у раду. Оно
што смо промениле је и то да су поруке које су од нас потицале биле поткрепљене
нашим знањима али и практичним примерима, добро образложене и детаљне, како се
не би могле различито тумачити.
Сагласне смо да смо унапредиле компетенцију за сарадњу и заједништво у смислу развијања сарадње установе са породицом засноване на узајамном поверењу, уважавању и размени; да смо унапредиле осетљивост на потребе породице и детета кроз разумевање перспективе породице. Партнерство са породицом градиле смо повезивањем, емпатијом, осетљивошћу и уважавањем перспективе друге стране. У односу на вртићку заједницу развијале смо осећај заједништва кроз стварање прилика за заједнички рад и прилика у којима васпитачи и други запослени међусобно сарађују, разлике у мишљењима и проблеме у пракси користиле су као прилике за учење. Некада
је било изазовно ускладити све перспективе актера (васпитача, васпитача, стручних сарадника), али након заједничког промишљања о проблему, дефинисања јасног циља, преипитивања, дељења и преузимања одговорности за активности који се планирају и корака који се реализују сви заједно смо допринели учењу професионалаца и развоју културе заједнице учења.
Закључак: Ми као професионалнци смо из овог примера, али и из обуке коју смо прошли
добили јачање не само компетенција за сарадњу и заједништво него и увид да у раду са
породицом морамо пажљиво процентити када је потребно заузети „мање експертску“
позицију, како да проценимо повезаност родитеља и детета и реагујемо адекватно са тим.
Можемо изнети задовољство оствареном сарадњом са родитељима. Вредности који смо
том приликом заједно са родитељима поставили (безбедоносни и хигијенски аспект,
социјализација и развој комуникације) водиле су и даље воде
процес боравка детета у вртићу. Обзиром да је у току промена васпитне групе у којој
дете борави и даље ослушкујемо потребе детета и породице и уносимо промене у
дневни ритам и режим рада групе. Као професионалци показали смо посвећеност и
одговорност руководећи се најбољим интересом детета и породице.
ЛИТЕРАТУРА:
Žegarac N. i sar.(2023). – Budi ruka koja voli i reč koja sokoli – priručnik za profesionalce
koji rade sa roditeljima. Beograd: Društvo za dečju i adolescentnu psihijatriju i srodne struke
Srbije DEAPS.
Jelić, M., Stojković, I., Markov, Z. (2018). Saradnja predškolske ustanove I roditelja iz ugla
vaspitača. Specijalna edukacija i rehabilitacija, 17(2), 165 ‒ 187. https://doi:
10.5937/specedreh17-16592
Daniels, E. R., Stafford, K. (2001). Интеграција деце са посебним потребама. Центар за
интерактивну педагогију.
Наталија Васић
Јелена Шушулић Јовић
ПУ „Милка Диманић“ Власотинце
ЗАЈЕДНИЧКИ КОРАЦИ КА ИНКЛУЗИЈИ-ПОДРШКА РОДИТЕЉИМА И ДЕЦИ СА РАЗВОЈНИМ ТЕШКОЋАМА У ВРТИЋУ
Апстракт:
Односи породице и вртића треба да буду засновани на принципу демократичности и инклузивности.
Најраније учење деце одвија сеупородици, па је потребно подржавати и ојачавати породицу како би стварали подстицајно окружењезаучење и развој деце. Вртић употпуњује дечја искуства, па вртићко окружење треба да одговорипотребама детета. Како би се подстицала инклузивна пракса и уважио значај различитих контекста одрастања деце, потребно је да васпитачи остваре партнерски однос са породицом. Васпитачи показују страх при упису деце са развојним ризицима, истичу следеће проблеме: недовољну стручну оспособљеност, немогућност васпитно-образовног рада у складу са потребама деце целе групе и немогућност да се носе са отпором родитеља деце са развојним ризиком. Потребно је оснажити васпитаче за уважавање добробити све деце и развијти осетљивост за дискриминацију. У раду је представљена тимска подршка породици и подршка васпитачима у препознавању потреба деце са развојним ризиком.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: добробит, укљученост, партнерство са породицом, осетљивост, инклузивна пракса
УВОД
Инклузија није обавеза већ право сваког детета да учи и развија се у складу са својим
потенцијалима у заједници којој припада. Ако знамо да деца „граде односе са вршњацима,
одраслима у заједници, а кроз односе она уче и развијају се“ (Breneselović, Krnjaja,
2017:16), потребно је стварати прилике за заједничко учешће све деце. Учешћем деце у
програму обезбеђује се стицање искуства која су значајна за учење и развој и која
подржавају добробит сваког детета. Вртић је простор демократске и инклузивне праксе, у
њему се „уважавају права деце на активно учешће у образовању кроз усмереност на
добробит детета и подршку његовим потенцијалима и активном учешћу у животу вртића“
(Pravilnik o Osnovama programa Godine uzleta, 2017:8). Демократска и инклузивна пракса
подразумева уважавање права деце без обзира на разлике, активно учешће деце у
заједници вртића, грађење пратнерста са породицом, однос заснован на поверењу, а не на
дискриминацији. Инклузија постоји тамо „где је препозната потреба да се култура,
политике и праксе предшколских установа промене у правцу уважавања различитих
потреба појединачне деце и породица“ (Miškeljin i sar., 2021:10). Рад са децом из
осетљивих група има за циљ постизање највишег степена самосталности код детета, као и
социјалне инклузије.
Уколико доминира негативан став према укучености деце са развојним тешкоћама у
вртићу, квалитет инклузивне праксе је упитан. Као највеће препреке за функционисање
инклузије у вртићу васпитачи наводе: „сопствену недовољну стручну оспособљеност,
недостатак стручне подршке, страхове везане за отпоре родитеља и забринутост у односу
на квалитет рада са осталом децом у васпитној групи“ (Klemenović, 2011:64). Негативан
став, недовољна информисаност и доживљај спремности за рад са децом са сметњама у
развоју се препознају кроз неприхватање детета (Rajić, Mihić 2018:341). Зато је важна
адекватна подршка васпитачима како би били сензибилисани за уважавање вредности
инклузивног образовања (учешће деце, поштовање различитости, праведности, поштовања
права деце), али и довољно оспособљени за примену индивидуализованог приступа у раду.
На позитиван став васпитача према инклузији утиче информативност, едукација и искуство
(Kopunović, 2009). Васпитачи који су имали позитивно искуство у раду са децом са
тешкоћама у развоју, имају позитиван став према учешћу деце са
тешкоћама у редовне групе. Васпитачи који су присуствовали већем броју едукација
показују већу еманципацију у подршци деци са развојним тешкоћама. Потребно је у
вртићу унапређивати компетенције васпитача и стручних сарадника којима се подржава
једнакост права све деце, активно учешће деце, отворен однос са породицом, уз
уважавање различитости и специфичности деце предшколског узраста. Полазишта за развијање инклузивне праксе
Породице се стално суочавају са изазовима, посебно породице које имају децу са
развојним тешкоћама. Децу из осетљивих група уписујемо у редовне васпитно-образовне
групе, поштујући уписне норме комисије за пријем деце. Пружајући подршку породицама
уз уважавање различитости, посебности доприносимо да родитељи буду оснажени да буду
потпора својој деци. Како би се обезбедио виши ниво подршке породици деце са
развојним тешкоћама, родитељи се упућују на саветовање са стручном службом.
Приликом подношења захтева за упис, стручна служба обавља разговор са родитељима и
процењује који ниво подршке је потребан детету. Родитељи се упућују на остваривања
права у заједници које подразумевају услуге личног пратилаца, подршку дефектолога
„Ресурсног центра“, ослобађање плаћања вртића, услуге сензорне собе, право на боловање
ради посебне неге детета, као и остваривање права лечења детета и саветовања у
здравственим институцијама које су потребне детету. Са родитељима и васпитачима
посебно се планира адаптација детета уз учешће родитеља и посебно анализирају почетни
дани боравка детета у колективу. Предшколска установа у сарадњи са Интерресорном
комисијом и општином обезбеђује деци са потребном додатном подршком услугу личног
пратилаца који помаже детету у функционисању у вртићу.
Васпитачи показују страх при упису детета са развојним тешкоћама сматрајући себе
недовољно компетентним да одговоре на потребе детета, а истовремено буду посвећени
другој деци. Постављају бројна питања безбедности, начина функционисања деце у групи,
прилагођавања програма детету, улоге васпитача у реалном програму вртића.
развоју се препознају кроз неприхватање детета (Rajić, Mihić 2018:341). Зато је важна
адекватна подршка васпитачима како би били сензибилисани за уважавање вредности
инклузивног образовања (учешће деце, поштовање различитости, праведности, поштовања
права деце), али и довољно оспособљени за примену индивидуализованог приступа у раду.
На позитиван став васпитача према инклузији утиче информативност, едукација и искуство
(Kopunović, 2009). Васпитачи који су имали позитивно искуство у раду са децом са
тешкоћама у развоју, имају позитиван став према учешћу деце са тешкоћама у редовне групе. Васпитачи који су присуствовали већем броју едукација показују већу еманципацију у подршци деци са развојним тешкоћама. Потребно је у вртићу унапређивати компетенције васпитача и стручних сарадника којима се подржава једнакост права све деце, активно учешће деце, отворен однос са породицом, уз уважавање различитости и специфичности деце предшколског узраста.
Покретање и процес промена У нашој установи „Дечја радост“ у Ћуприји нема профила
дефектолога па се од 2024/25. године на предлог Тима за унапређивање квалитета васпитно-
образовног рада, остварује сарадња са Школом са домом за ученике оштећеног слуха и
говора „11. мај“ и Ресурсним центром „11. мај“ Јагодина, са којом је потписан протокол о
сарадњи. Циљ пружања стручне подршке је јачање компетенција свих учесника у васпитању
и образовању, за превладавање баријера са којима се суочавају деца са сметњама у развоју и инвалидитетом, њихово пуно укључивање у инклузивно образовање и унапређивање
квалитета васпитања и образовања.
Ресурсни центар додељује дефектолога који прати дете у предшколском, а касније и
школском систему. Тиме се осигурава континуитет подршке детету у образовном систему.
Подршку развоју и фукционисању деце у вртићу прате тимски дефектолози, педагог и
васпитачи. Улога дефектолога у вртићу је усмерена на подршку функционисања деце са
развојним тешкоћама у васпитним групама кроз конкретно давање предлога и стратегија у
раду са дететом.
Након прикупљања информација од свих учесника у васпитно-образовној установи и
родитеља, опсервирања детета, утврђују се циљеви подршке, задужења и стратегије у
конкретним животно-практичним ситуацијама у вртићу. Педагози, васпитачи, родитељи у
сарадњи са дефектолозима договарају начине подршке детету у кућним условима и
вртићу. Обављају се разговори са родитељима, пружају им се саветодавне информације о
подршци развоја деце, олакшава се фукционисање деце у окружењу, унапређује однос
родитељ-дете и упућују се деца и родитељи на остваривање права у заједници, даља
саветовања, прегледе, третмане код стручних лица.
Заједништво са родитељима засновано је на узајамном поверењу, уважавању, размени и
стварању могућности за различите начине повезивања са породицом. Уважене су потребе
породица и пружена је специфична подршка породицима у осетљивим периодима. Са
родитељима смо покретали кључна питања важна за учење деце и подржавали начине
реаговања родитеља у односу на развојне потребе деце. Идентификовали смо ресурсе
наше заједнице који могу подржати учешће деце у вртићкој заједници и подржати
родитељску улогу у стварању подстицаног окружења кројеног по мери детета.
Дефектолози су потпора васпитачима, усмеравају њихове поступке и дају повратну
информацију о начинима реаговања детета и васпитача у конкретним ситуацијама у групи.
Васпитачи имају позитиван став о подршци дефектолога у групи, договарају се са
дефектолозима о начину документовања дечјег развоја и учења, организацији простора,
употреби материјала и средстава за рад са децом, подршке пратиоца. Дефектолози
моделују ситуације учења, демонстрирају непосредан приступ детету, начин рада са
дететом у групи и начине сарадње детета са осталом децом. Заједно смо решавали изазове
у пракси: редовност деце у доласцима, агресивна понашања деце, неприхватање дечјег
развојног статуса од стране родитеља, страхови васпитача за безбедност, од неуспеха и
грешака, бројност деце са развојним тешкоћама у истој групи.
Током процеса промене развијали смо компетенције: уочавања и разумевања развојних
потреба деце; препознавања потребе за додатном подршком и развијања стратегија за
подршку дечјем развоју и активном учешћу у групи; систематском праћењу напредовања
деце; преиспитивања вредности и уверења о детету и учењу. Разлика у мишљењу и
проблеме у пракси користили смо као прилике за учење, што нас је оснажило за отворену
комуникацију са колегама и породицом. Увиди и педагошке импликације
Породице из осетљивих група су под већим ризиком од дискриминације и социјалне
искључености, а деца су посебно у вртићком периоду рањива. Породицама из осетљивих група је потребна већа подршка за јачање васпитне функције и пружања подршке целовитом
развоју детета. Инклузивно образовање има за циљ омогућавање једнаких права свој деци и
стварање услова за напредак, развој и учешће деце у вртићкој заједници. Сарадња са
родитељима је важна како би родитељи били оснажени да се боре са изазовима и да
адекватно подрже своје дете. Деце са развојним тешкоћама имају право на инклузивно
образовање, које обезбеђује квалитетан живот детету, утиче на самопоуздање и активно
учешће у заједници.
Препознали смо потребу за сензибилисање васпитача у рад са децом са развојним
тешкоћама у вртићу, за јачањем дечјих развојних капацитета и оснаживањем породице.
Обезбеђујемо подршку дефектолога, који су подршка васпитно-образовном систему у
остваривању демократске и инклузивне праксе. Тимски рад дефектолога, педагога,
васпитача, родитеља, пратилаца деце усмерен је на утврђивање конкретних циљева за дете
који могу допринети напретку дечјих капацитета. У раду остварујемо индивидуализован
приступ са децом прилађавањем простора, приступа, метода, материјала, осмишљавањем
активности. Доприносимо „разумевању инклузије као вредности кроз уважавање
различитости у погледу способности и потреба за учењем, уважавајући и вреднујући
разлике у структури породица и вредностима које негујемо“ (Miškeljin i sar. 2021:19).
Утичемо на осетљивост васпитача за уважавање потреба деце. Подстичемо холистичко
сагледавање природе дечјег развоја и учења сагледавајући важност сваког члана заједнице
за сопствено одрастање и развијање заједнице којој припада развијањем односа,
откривањем нових начина изражавања, давања значења различитим акцијама. Развијамо
са васпитачима различите облике праћења и документовања развој и учења који ће
постати видљиви и вредновани од стране заједнице. Уважавамо перспективу процеса
евалуације родитеља и усаглашавамо приступ развијању инклузивне праксе предшколског васпитања и образовања са националним предшколским програмом.
Кораци за даљи рад и унапређивање праксе
У наредном периоду планирају се обуке васпитача за рад са децом са тешкоћама у развоју,
тематске вртићке размене о изазовима у пракси и аплицирање на пројекте за формирање
сензорне собе. Планирамо да наставимо сарадњу са Ресурсним центром у циљу развијања
инклузивне праксе и политике. Закључак
Подржавајуће окружење и начин деловања према деци у вртићу и у породичном
окружењу омогућио је веће разумевање потреба детета и конкетне акције које су
допринеле да се дете боље осећа, да учествује и да се дружи. Тиме је пружена подршка
деци и породицама, као и васпитном кадру у превазилажењу тешкоћа са којима се срећу у
својој пракси. Постали смо отворенији и спремнији да одговоримо потребама деце и
прихватимо различитост. Усклађујући своје поступке циљевима важним за дете, мењајући
начине рада мењамо своју професионалну праксу. Тежимо ка успостављању демократске
иинклузивне праксе засноване на уважавању различитости, једнакости, праведности и
недискриминаторског понашања.
Литература:
Kopunović D. (2009). Stavovi vaspitača prema inkluzivnom programu u predškolskim ustanovama magistarska teza. Novi Sad: Filozofski fakultet Univerziteta u Novom Sadu
Klemenović J. Marić Jurišin S. (2011). Stavovi vaspitača o ukučivanju dece sa smetnjama u razvoju u
redovne vaspitne grupe. Tematski zbornik Inkluzivno obrazovanje: od pedagoške koncepcije do prakse.
Filozofski fakultet u Novom Sadu. 49-63, Novi Sad
Miškeljin i sar. (2021). Vodič za uključivanje dece sa smetnjama u razvoju u sistem predškolskog
vaspitanja i obrazovanja. Beograd: Institut za pedagogiju i andragogiju, Filozofski fakultet Univerziteta u
Beogradu
Osnove programa vaspitanja i obrazovanja (2017). Koncepcija Osnova programa „Godine
uzleta“.Službeni glasnik Republike Srbije br.88/17 i 27/18 –dr.zakon
Rajić M. Mihić I. (2018). Doživljaj kompetentnosti i motivacija vaspitača za rad sa decom sa smetnjama
u razvoju, Godišnjak Filozifskog fakulteta u Novom Sadu, 42(2) XLII-2-, 339-359
Rajić M. Mihić I. (2016). Stres roditeljstva i kvalitet brige u porodicama dece sa smetnjama u razvoju.
Godišnjak Filozofskog fakluteta u Novom Sadu XLI-2 247-268
Pavlović Breneselović D. Krnjaja Ž. (2017). Osnove diversifikovanih programa predškolskog vaspitanja i
obrazovanja. Beograd:IPA Institut za pedagogiju i andragogiju, Filozofski fakultet Univerziteta u
Beogradu
Ана Гардашевић
ПУ „Дечја радост“ Ћуприја