Упознајте се са радовима који ће бити приказани на овогодишњим стручним сусретима. Кроз све радове се на својеврстан начин прожима тема сусрета: професионална компететност, заједништво и вредности у предшколским установама. Радове ћемо постављати редом како су пристизали и кроз њих ћете моћи да видите право богатство различитости наших установа. Ове године имаћемо прилику да видимо и једну лепу међудржавну сарадњу, као и појединачне радове из Бијељине и Требиња и њихова искуства. Па да почнемо…
ГРАЂЕЊЕ ЗАЈЕДНИШТВА И ВРЕДНОСТИ У ВРТИЋУ „БУБАМАРА“ ИЗ УГЛА СТРУЧНОГ САРАДНИКА ПРИПРАВНИКА
Апстракт: Сагледавајући делатност предшколског васпитања и образовања из угла приправника током процеса увођења у посао наметнуло је покретање многих питања, превасходно усклађивање
теорије и праксе предшколског васпитања и образовања заснованог на пракси Основа програма
,,Године узлета”, као и улогу стручног сарадника педагога као покретача промена. У складу с
тим, присутан је један стални процес преиспитивања властитих полазишта и уверења, као и
креирања сопственог приступа и корака ка променама. Вредности као што су сарадња,
парнерство, заједничко учешће основа су овог програма те се подразумева да и наша установа
негује вредности на сваком аспекту свог деловања, тако и у оквиру Програма увођења
приправника у посао. У раду који је испред нас приказаћу кораке који су били путоказ на мом приправничком путу.
Кључне речи: сарадња, парнерство, заједничко учешће, стручни сарадник приправник
Увод Сагледавајући делатност предшколског васпитања и образовања из угла приправника
током процеса увођења у посао, намеће се покретање многих питања, превасходно
усклађивање теорије и праксе предшколског васпитања и образовања заснованог на
пракси Основа програма ,,Године узлета” и улога стручног сарадника педагога као
покретача промена. У складу с тим, присутан је један стални процес преиспитивања,
властитих полазишта и уверења, као и креирања сопственог приступа и корака ка
променама. Подручје васпитног деловања, васпитна пракса у свим својим аспектима и
нивоима, динамичан је систем у коме се стално одвијају промене. Промену, акцију или
деловање које се интенционално и плански реализује у васпитној пракси одређујемо
као интервенцију. Искуство нас учи да је мењање васпитне праксе дуг, спор и
комплексан процес и да спроведене интервенције, чак и кад дају добре резултате, нису
гаранција дугорочности и квалитета промене (Pavlović Breneselović, 2009, str. 321).
Само нека од питања која се намећу јесу пре свега распоред приоритетних области које
ће бити у фокусу у наредном периоду као и практичари са којима ће се уско сарађивати
и отпочети са мењањем постојеће праксе. Процес промена се одвија у јединственом
контексту који се разликује од сваког другог и на институционалном нивоу и на
персоналном нивоу и на нивоу непосредног окружења и пролази кроз различите процесе и различите начине решавања проблема. (Obuka Snop, 2020, str. 6). У складу с
тим, потребно је време, адекватна стратегија и јасна визија шта желимо да постигнемо.
Како сам програм почива на вредностима као што су сарадња, парнерство, заједничко
учешће, подразумева се и да наша установа негује вредности на сваком аспекту свог
деловања, па тако и у оквиру Програма увођења приправника у посао. У том смислу
потребна подршка, усмеравање, омогућавање институцијалног умрежавања и сарадње у
овом целокупном процесу ни једног тренутка није изостала. Након исцрпног
сагледавања теоријског приступа и усмерења на коме програм почива, као и познавања
законских и стратешких докумената, уследио је дуг континуиран процес промене на
микро плану у појединим објектима чији сам стручни сарадник. Када као стручни сарадници започињемо процес промене, свесни смо да је неке од
аспеката најтеже променити, јер је суштинска промена увек унутрашња промена. Она
може бити подстакнута споља, почиње кроз акцију, али права промена је резултат
промене наших уверења, претпоставки, очекивања, замисли и очекивања, замисли и
намера. Она подразумева усклађивање свих страна нашег функционисања (мисли,
емоција, воље) са нашим делањем. (Obuka Snop, 2020, str. 6). Онда када променимо своје
дубоко укорењене норме, вредности и уверења, можемо почети са постављањем темеља
за развој нове културе и праксе вртића. Професионализам педагога као креирање
могућег у пракси дечјег вртића подразумева грађење професије као етичке праксе која је
вођена вредностима. Захтева преузимање одговорности и базирана је на дељењу моћи
кроз преузимање и дељење професионалне одговорности за подржавање добробити
детета, подстицање етичког приступа у васпитању и остваривање заједнички
постављених циљева. Захтева и преузимање професионалне одговорности за актуелну
праксу и праћење савремених тенденција у васпитању кроз личну одговорност за развој
свести о себи, личне и професионалне визије, континуирано самопреиспитивање и
усклађивање са другима (Miškeljin, 2019, str. 136). У том смислу посао педагога
представља стално преиспитивање, анализирање и трагање за најсмисленијим и
најквалитетнијим начином поступања. С тим у вези, никада се нећемо водити одређеним
временским оквиром, готовим и брзим решењима, већ самим контекстом у коме се
промена одвија као континурани процес. Према теоретичарима промене (Елморе, 2004;
Fullan, 2007, prema: Purešević, 2020) промена праксе захтева промену културе – да бисмо
мењали праксу морамо креирати окружење у којем ће учесници моћи да изражавају,
преиспитују и практикују своја уверења и знања и да граде међусобне односе на
другачији начин. Истовремено, промена културе као процес развоја нових вредности,
уверења и норми, захтева развијање нових улога, структура и механизама којима се
подупире нова култура (Pavlović Breneselović, 2015 prema: Purešević, 2020). Будући да
сам као приправник обишла многе објекте и имала прилику да увидим различите начине
функционисања једне установе као заједнице, одређене обрасце понашања и уверења на
којима почива пракса вртића, имала сам јасну визију шта желим да постигнем у
објектима чији сам стручни сарадник. Кроз консултовање, сарадњу, помоћ и подршку
колега, а пре свега менторке, изградила сам слику вртића и пронашла језгро промене које
ће се даље разгранати и ширити примере
Вредности као зачетник промене
Када као стручни сарадници започињемо процес промене, свесни смо да је неке од
аспеката најтеже променити јер је суштинска промена увек унутрашња промена. Она
може бити подстакнута споља, почиње кроз акцију, али права промена је резултат
промене наших уверења, претпоставки, очекивања, замисли и очекивања, замисли и
намера. Она подразумева усклађивање свих страна нашег функционисања (мисли,
емоција, воље) са нашим делањем. (Obuka Snop, 2020, str. 6). Онда када променимо своје
дубоко укорењене норме, вредности и уверења, можемо почети са постављањем темеља
за развој нове културе и праксе вртића. Професионализам педагога као креирање
могућег у пракси дечјег вртића подразумева грађење професије као етичке праксе која је
вођена вредностима. Захтева преузимање одговорности и базирана је на дељењу моћи
кроз преузимање и дељење професионалне одговорности за подржавање добробити
детета, подстицање етичког приступа у васпитању и остваривање заједнички
постављених циљева. Захтева и преузимање професионалне одговорности за актуелну
праксу и праћење савремених тенденција у васпитању кроз личну одговорност за развој
свести о себи, личне и професионалне визије, континуирано самопреиспитивање и
усклађивање са другима (Miškeljin, 2019, str. 136). У том смислу посао педагога
представља стално преиспитивање, анализирање и трагање за најсмисленијим и
најквалитетнијим начином поступања. С тим у вези, никада се нећемо водити одређеним
временским оквиром, готовим и брзим решењима, већ самим контекстом у коме се
промена одвија као континурани процес. Према теоретичарима промене (Елморе, 2004;
Fullan, 2007, prema: Purešević, 2020) промена праксе захтева промену културе – да бисмо
мењали праксу морамо креирати окружење у којем ће учесници моћи да изражавају,
преиспитују и практикују своја уверења и знања и да граде међусобне односе на
другачији начин. Истовремено, промена културе као процес развоја нових вредности,
уверења и норми, захтева развијање нових улога, структура и механизама којима се
подупире нова култура (Pavlović Breneselović, 2015 prema: Purešević, 2020). Будући да
сам као приправник обишла многе објекте и имала прилику да увидим различите начине
функционисања једне установе као заједнице, одређене обрасце понашања и уверења на
којима почива пракса вртића, имала сам јасну визију шта желим да постигнем у
објектима чији сам стручни сарадник. Кроз консултовање, сарадњу, помоћ и подршку
колега, а пре свега менторке, изградила сам слику вртића и пронашла језгро промене које ће се даље разгранати и ширити примере добре праксе. Промену коју сам покренула започела сам најпре ,,погледом уназад” на претходно затечено стање, порекло таквог начина делања. Долажењем до одређених запажања у погледу очувања такве праксе која у савременом друштву није одржива, постепено се усмеравамо ка одговорима шта и како може другачије. Уз помоћ менторке, долазим до идеја на који начин ћу ангажовати практичаре и омогућити им да спознају
своју улогу као покретача промене. Различитим начинима учешћа васпитача кроз
разговоре, састанке, хоризонталне размене, радионице, стручна усавршавања,
иницијално образовање, уследило је критичко сагледавање сопствене праксе и рађање
нових идеја за промену. На тај начин, практичари се оснажују не само да остварују и
развијају промене, већ и да покрећу и креирају нове начине грађења квалитетне праксе.
Кораци ка промени Као стручни сарадник у објекту ,,Бубамара’’, у договору са менторком одлучила сам да
тај објекат одредим као језгро у оквиру ког ћу најпре са неколико група почети пут
промене (вртић има 23 јаслене и вртићке групе). Имајући у виду реални контекст
потребно је сваку акцију прилагодити и осмислити тако да се уклапа у живот вртића и
одређене групе. Било је потребно испратити групе у целом објекту и сагледати
могућности и прилике које оне могу да понуде. Изабрала сам практичаре за које сам
увидела из разговора, идеја, пројеката који су рађени и добро структурираних
просторних целина да ће успети да своје искутво и добру праксу поделе и буду
средиште промена. Идеја ми је била да васпитачи на редовним састанцима поделе своје
искуство у развијању нове и другачије праксе вртића, тешкоће и изазове са којима су се
сусрели, сагледавање другачијег, могућег и начине умрежавања са другим васпитачима.
Кроз однос поверења, сарадње и заједничког учешћа успела сам да представим
стручног сарадника као партнера, ослонца и подршке у целокупном процесу. То ми је
помогло да са практичарима постигнем договор, да заједно нађемо решење и одговоре
на недоумице и оснажим их у својој улози. Идеја ми је била да почевши од оног
актуелног, а то је било развијање пројекта, постепено пролазимо кроз све сегменте које
пројекат подразумева а то су: структурирање простора, уношење нових природних
материјала и рестлова, избор тема и повода за пројекат, унапређивање документовања,
омогућавања видљивости дечјег доприноса у простору. На тај начин пружа се
могућност другачијег увида, бољег разумевања самог програма и праћења другачије
праксе од пређашње. Током покретања и развијања новог пројекта, фокусирала сам се
најпре на просторне целине и материјале који ће у пројекту бити заступљени. Кроз
промене у простору стварају се прилике за другачије интеракције међу различитим
учесницима у вртићу, чиме се мењају њихови узајамни односи, јача осећај припадања и
повезаности са другима и истиче оно што се сматра вредним у култури вртића. Из
остварене промене, посебно у заједничким просторима у вртићу, јача осећај
колективног власништва над променом који је посебно важан извор мотивације без ког
промена није могућа (Krnjaja & Purešević, 2020). Поред тога, у договору са менторком,
организоване су честе посете другим вртићима, хоризонталне размене и активи. Оно
што умногоме олакшава и помаже у настанку и развијању промена и унапређивању
вртићке праксе јесте умрежавање на институционалном нивоу. Таква прилика
омогућава подржавајући осећај, колегијалност, усмереност једних на друге припадност,
партнерство које подстичу вољу и буде проактивност. Пракса у нашој установи је
показала да су се хоризонталне размене и посете другим вртићима у оквиру установе показале као добар начин дељења искустава и сагледавања нове или другачије стратегије
делања. Размене и сусретања треба да буду део редовне праксе са циљем остваривања
демократичности, размене искустава, преговарања, што бољег разумевања, као и
стварања значења која ће имати заједничку вредност (Vudhed, 2012, prema: Backović &
Dragutinović, 2017, str. 51). Из социо-културне перспективе учење се сагледава као
контекстуални и социјални процес ко-конструцкције значења који подразумева размену,
дијалог и преговарање (Breneselović, 2010, str. 236). У вези с тим, потребно је стално
усмеравање васпитача једних на друге и подстицање подржавајуће и подстичуће климе
повезивања и поверења. Како бисмо сагледали праксу из више перспектива, дубље
разумели своје поступке у одређеном контексту, креирали будуће акције у правцу
потребних промена, потребни су нам, између осталог, увиди и подршка колега. С тим у
вези, концепт рефлексивне можемо ставити у оквире хоризонталног учења и
промишљати о концепту заједничке рефлексивне праксе као заједничком грађењу
контекста који омогућава саморефлексију, саморазумевање, али и заједничко разумевање
и промену праксе. Како је предшколска установа место континуираних промена, учења и
развоја, хоризонтално учење посматрамо из перспективе професионалне заједнице учења
(Lakićević, Korać, Mihajlović, & Zlatarović, 2022, str. 19). Пракса наше установе показала је
да су током хоризонталних размена и актива васпитачи у прилици да осветле и
вербализују све идеје којима теже, да се међусобно оснаже и подрже и сами увиде значај
постигнутих промена, односно шта оне значе њима као практичарима и деци у циљу
остваривања подршке дечјој добробити. Као приправник, била сам у прилици да са
менторком посећујем многе вртиће чији је она стручни сарадник и присуствујем
хоризонталним разменама које организује. На тај начин била сам упозната са начином рада који пружа прилику да практичари уче кроз непосредно искуство и из искустава
других у самом процесу истраживања и испробавања нових пракси (Lakićević, Korać,
Mihajlović, & Zlatarović, 2022, str. 46). Време које сам провела и искуство које сам стекла
током посета вртићима чији је моја менторка стручни сарадник, помогло ми је да
развијем аналитичан приступ и рефлексивни однос према сопственој пракси и уз
менторкину помоћ осмислим своју стратегију за остваривање жељених промена. Уз
менторкину помоћ и заједничко анализирање досадашње праксе, осмислие смо начине на
које ћемо реализовати процес заједничког учења у њеним и мојим вртићима. Највећи
допринос хоризонталне размене јесте да су васпитачи увидели значај отворене дискусије.
Састанци на нивоу Тима конкретног вртића више нису одржавани формативно. По
повратку у свој вртић васпитачи су имали снаге да разговарају о слабим местима у
простору своје собе, недостатку материјала, недостатку идеја за пројекте, како учинити
да заједнички простор буде смислен и деци различитих узраста али и одраслима, како се
гради култура једног вртића. Поред тога, покренули су и значајна питања како укључити
родитеље у пројекте, како се повезати са локалном заједницом. Сада је било лакше
превазићи професионалне баријере. Васпитачи су научили да не постају бољи васпитачи
уколико преузимају туђе идеје, већ уколико схвате смисао одређеног контекста у вртићу
и у складу с тим делују и након тога пронађу смисао у бити реалног контекста свог
вртића, своје васпитне групе.
Такође, један од важних сегмената у промени праксе јесте сарадња са родитељима. У
том смислу, потребно је радити на обезбеђивању ресурса који могу помоћи у
унапређивању и продубљивању сарадње до осваривања партнерства. То се такође може
постићи путем организовања хоризонталних размена, кроз заједничко разумевање
практичара, заједничко долажење до нових начина сарадња и међусобног подржавања.
Закључак
Након вишемесечног боравка у објекту у коме се мења постојећа пракса, могу се увидети
постепене, али упорне промене најпре у увидима и вредносном систему васпитача по
питању самог програма, а потом и у погледу доживљаја професионалне улоге васпитача.
Тако су практичари промишљали о својим претходним уверењима, култури установе и
укорењеним вредностима како би постепено дошли до одговора у ком правцу треба
усмерити постојећу праксу. Они су чинили мале али значајне кораке ка променама које
ће касније на макро плану сачинити једну нову слику. И управо зато је важно имати јасну
стратегију деловања, не журити са одлукама, већ заједники долазити до решења и
квалитетне праксе. На том путу ћемо и грешити и промишљати, више пута покушавати,
али ће нас управо тај развојни пут изградити, оснажити и учинити да истински спознамо
сопствену професионалну улогу. Током досадашњег приправничког рада, била сам у
прилици да своја првобитна уверења, идеје и квалитет постојеће праксе доведем у
питање. Што сам имала више прилика, професионалних изазова и дужих провђења
времена у вртићима, отварала су се нека нова нова питања, дилеме и страхови.У свему
томе ми је помогла приправничка пракса, подршка и помоћ менторке која ме је
усмеравала како бих избегла потенцијална лутања. Оно што ми као приправнику
умногоме олакшава јесу консултације са менторком о одређеним аспектима практичног
рада, ослањање на литературу, посета тематским активима и обилазак менторкиног
терена заједно са њом. Заједничким радом, развијеном стратегијом деловања и подршком
менторке, дошла сам до дефинисаних постепених корака које ћу у наредном периоду
предузети. Као приправник, настојим да покренем и допринесем постојећим променама у
вртићу ,,Бубамара” у грађењу квалитета праксе у вртићу и сматрам да се мој допринос
као приправника препознаје и цени. Промене у самом процесу критичког односа према
сопственој пракси које су настале односе се и на потребу и жељу стручног усавршавања и
иницијалног образовања ван плана увођења у посао. Оне се односе пре свега на ослањање
на стручну литературу, размену искуства са колегама и анлизу примера добре праксе.
Упоредо са променама у вртићу ,,Бубамара”, одвијају се и промене код приправника као
стручног сарадника који континуирано критички преиспитује своју праксу. Те промене
подразумевају учествовање у вртићкој пракси са једног новог аспекта и обликовање
вртићке праксе која одговара постављеним циљевима приправника. Деловање
приправника стручног сарадника у том смислу носи стална преиспитивања и дилеме које
се односе на ток и правац планираних промена. Само нека од питања која се намећу тичу
се прихватања промена од стране васпитача, одрживости одређених идеја, истрајности у
промени. (Vodič za vaspitače u predškolskim ustanovama, 2025 ). Управо због тога што је
промена процесна, а не продуктна, важно је истакнути значај постепеног развијања и
долажења до замишљене визије без ограничавања времена и нуђења готових решења
(Obuka Snop, 2020, str. 6). Промене које се тренутно догађају у простору су видљиве и
препознате као важне јер представљају заједничко деловање васпитача који су поред
промена у својим собама, допринели и уношењу промена у заједничке просторе кроз
инсталације, панеле, документовања дечјег доприноса у простору.
Током досадашњег приправничког рада трудила сам се и успевала да истрајем у
покренутим променама и у остваривању своје мисије по питању грађења квалитета
вртићке праксе. Оно што ме је кроз целокупан развојни професионални пут водило
јесте истакнута мотивација и жеља за унапређивањем вртићке праксе и уапређивањем
личних и професионалних компетенција.
Литература: Backović, S.M., & Dragutinović, L.T. (2017). O ličnom stavu i zajedničkim vrednostima u
predškolskom vaspitanju. VasPITANJE danas: Vaspitni potencijali sistema obrazovanja i vaspitanja.
Breneselović, D., & Krnjaja, Ž. (2020). SNOP:Program stručnog usavršavanja za zaposlene
u predškolskom obrazovanju. Institut za pedagogiju i andragogiju, Filozofski fakultet
Univerziteta u Beogradu.
Grušanović, Z., . (2025). Vodič za vaspitače u predškolskim ustanovama.Zavod za
unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. Centar za profesionalni razvoj zaposlenih u
obrazovanju.
Krnjaja, Ž., & Purešević, D. (2020). Participacija pedagoga u promeni kulture dečjeg vrtića. Susreti pedagoga:Participacija u obrazovanju: Filozofski fakultet u Beogradu.
Lakićević, O., Korać, I., Mihajlović, M., & Zlatarović, V. (2022). Vodič za stručno
usavršavanje. Ministarstvo prosvete, nauke i tehнološkog razvoja Republike Srbije.
Miškeljin, L. (2019). Profesionalizam pedagoga – odraz postojećeg ili kreiranje mogućeg u
dečjem vrtiću. Obrazovna politika i praksa u skladu ili u raskoraku: Zbornik radova ,,Susreti
pedagoga” Pavlović Breneselović, D. (2009). Promene u vaspitnoj praksi: izvodljivost i/ili
kompatibilnost. Pedagogija, 64(2), 319-324.
Pavlović Breneselović, D. (2010). Od tima do zajednice učenja. Pedagogija, god. 65, br. 2, str. 236 – 247
Кристина Ловре
Татјана Ристивојевић
ПУ ,,Др Сима Милошевић“, Земун, Београд
РАЗВИЈАЊЕ ДИГИТАЛНЕ ПИСМЕНОСТИ ДЕЦЕ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА
КРОЗ ПРОЈЕКТНО ПЛАНИРАЊЕ
Апстракт: У међународној студији ICILS показује се да, од првог циклуса (2013. године) до последњег (2023. године), ниједна земља није забележила напредак у дигиталној писмености ученика. То потврђује да време проведено у коришћењу дигиталних уређаја за комуникацију и забаву, није пресудно у развијању дигиталних компетенције, већ је кључно на који начин и у које сврхе деца користе дигиталне уређаје. (dr Dobrinka Kuzmanović , 2025.)
У традиционалном смислу, бити писмен значи поседовати вештине читања, писања и рачунања.
Данас појам писмености обухвата знање и вештине неопходне за решавање проблема у дигиталном окружењу, ставове и вредности које омогућавају етичко и одговорно коришћење технологије, уз бригу о сопственој и туђој добробити.
У раду је приказано на који начин стручни сарадник у сарадњи са васпитачима подржава активну
примену дигиталних технологија у вртићу и развој дигиталне писмености код деце предшколског
узраста. (dr Dobrinka Kuzmanović , 2025.) Кључне речи: дигитална писменост, деца, компетенције, игра, стваралаштво
Увод
Полазећи од тога да се концепцијом Основа програма афирмише вера у капацитете деце
предшколског узраста да активно учествују у свом учењу и развоју, значај игре на овом
узрасту и значај заједничког учешћа деце и одраслих за учење и развој, одлучили смо да
развој почетне писмености сагледамо у ширем контексту.
Запитали смо се, да ли ми у потпуности подржавамо развој дигиталне писмености код деце?!
На који начин користимо дигиталне алате у раду са децом и да ли показујемо поверење у
дечије компетенције, подржавамо учење детета кроз игру, активно учешће у животно
практичним и ситуацијама планираног учења? Да ли “ животно практичне ситуације”
попримају и дигиталну димезију? На који начин визуелне уметности у вртићу повезујемо са
новим технологијама?
У досадашњој пракси, дигитали уређаји и алати су коришћени пасивно ( пројектор за
приказивање садржаја везаних за тему пројекта ( фотографије, видео), представљање дечјих
продуката и сл). У заједничким промишљанима о теми, констатовали смо да је ово “
статичан” начин употребе технологија у раду са децом, јер су деца у том случају само
посматрачи и конзументи, а не ствараоци садржаја.
Процес и активности
У вртићу “ Бамби” решили смо да створимо услове за функционалну употребу дигиталних
технологија са децом ( покрет од статичког ка функционалном коришћењу технологија).
Први корак је било уређење досадашње канцеларије за васпитаче у “ простор за ИКТ” . У
канцеларији је рачунар и штампач за васпитаче који смо решили да користимо у раду са
децом. Формирање простора који је ван собе омогућио је да све групе подједнако имају
прилику да са децом користе рачунар, штампач и пројектор, као и да се време коришћења
дигиталних уређаја са децом временски контролише. У старијој васпитној групи, са којом је
цео процес и покренут, имамо дете које због претеране изложености дигиталним уређајима
код куће, има одређене потешкоће, те је од круцијалне важности било да у соби немамо
дигиталне уређаје који су константно доступни и видљиви деци.
У старијој васпитној групи овог вртића, у оквиру пројекта “ Ветар је ваздух” деца су
истраживала ваздух и дотакла се теме квалитета ваздуха. Решили смо да са децом на
свакодневном нивоу пратимо квалитет ваздуха користећи апликацију на смартфону. Деца су
затим у wорд- у израђивала табеле и попуњавале податке ( датум, квалитет ваздуха- кружић
у црвеној, наранџастој или зеленој боји и потпис који су креирали користећи облике и боје
по жељи). Организовано је да по максимално петоро деце са педагогом за ликовно
васпитање и једним од васпитача креира своје табеле у “ простору за ИКТ”, док остала деца
са другим васпитачем истражују тему пројекта у другим просторима. Деца су позитивно
реаговала на промену средине, а петоро деце се показало као оптимални број за смислени
рад на рачунару.
У промишљањима стручног сарадника и васпитача, појавило се питање“ животно
практичних ситуација” у дигиталном концепту. Као рутину уводимо праћење временске
прогнозе преко апликација, а затим користимо word за бележење временских прилика током
радне недеље. Деца са родитељима прате апликације и, у односу на временску прогнозу,
планирају како ће се обући за вртић.
Као ликовном педагогу, промишљање о визуелном изражавању у доба технолошког развоја
је од изузетног значаја. Како се појам визуелних уметности шири у контексту дигиталне
писмености. Колико нових могућности за изражавање добијамо? У којој мери су новитети
у смислу медија за визуелно изражавање доступни и применљиви у раду са децом
предшколског узраста? Почели смо са једноставним коришћењем word-а. Коришћење боја
и облика које су нам у овом програму доступне, првенствено за праћење временских
прилика, проширили смо и на ликовне активности. Основа сваког цртежа су геометријски
облици и ово је био повод да децу подстакнемо да се опробају у цртању геометријским
облицима. Затим смо решили да окренемо процес, и да дечји цртеж провучемо кроз
дигиталне алате, како би са децом направили анимирани филм. За почетак, искористили смо
апликацију која нуди могућност да се цртеж „ оживи“. Деца су позајмљивала глас својим
цртежима. Упознавајући родитеље са пројектима које смо радили и њиховим активним
укључивањем, добили смо прилику да размењујемо информације о начину коришћења и
времену која деца проводе пред екранима. Деца код куће дигиталне уређаје користе за
гледање анимираних филмова, видео клипова и слушање музике. Подстакли смо родитеље
на размишљање о начинима коришћења технологије код куће. Деца исте активности које
раде у вртићу, преносе и код куће. Предуслов за рад са децом и родитељима у смислу дигиталне писмености јесте компетентан практичар.
Увиди и промене
У доба брзог технолошког развоја, елементи дигиталне писмености, постају веома битан
део почетног описмењавања деце предшколског узраста. Истовремено, појам
компетентног практичара, не може постојати без дигиталних компетенција.
Компетентност за властито професионално деловање и развој подразумева знања о
коришћењу дигиталних технологија.
и разумевање њихових потенцијала и ограничености. “ Животно практичне ситуације” и
визуелно изражавање, попримају и дигиталну димезију. Отварамо простор за дијалог са
родитељима о ставовима и вредностима које омогућавају етичко и одговорно коришћење
технологије, уз бригу о сопственој и туђој добробити. Родитељи са децом почињу да користе
дигиталне алате у дневним рутинама, али и подржавају децу да дигиталне алате користе као
медијуме за ликовно стваралаштво.
ДДерцуаг окјо дјае цсиу показала веће интересовање узимају и улогу “ едукатора”.
демонстрирају и помажу у раду. Приметили смо да деца и у овом случају лакше уче од
вршњака. Деци смо показали поверење у њихове компетенције . Искористили смо нове
технологије као алат за дечје стваралаштво. Једноставном употребом Wорд-а у раду са
децом и коришћењем облика и боја у креирању свог симбола, децу уводимо могућности за
визуелно изражавање путем ИКТ-а. Апликације се активно користе у истраживању и игри
деце. Истражујемо и на који начин цртеже можемо да цртеже путем дигиталних алата,
претворимоуанимирани филм.
Практичариимају одговорност да добро познају све добити и опасности које носе дигиталне
технологије,али директори имају и одговорност више. Обезбеђивање технолошких уређаја
иповезивањеса релевантним центрима и удружењима, свакако треба да буде повезана са руководиоцем установе.
Литература: Kuzmanović,D. (2025). Digitalna pismenost. Beograd: Centar za obrazovne politike. – Osnove
programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja „Godine uzleta“ (2018). Službeni glasnik
Republike Srbije – Prosvetni glasnik, br. 16/2018. – Pravilnik o standardima kompetencija za
profesiju stručnog saradnika u predškolskoj ustanovi i njegovog profesionalnog razvoja (2017).
Službeni glasnik Republike Srbije – Prosvetni glasnik, br. 5/2017. -Pravilnik o standardima
kompetencija za profesiju vaspitača i njegovog profesionalnog razvoja (2017). Službeni glasnik
Republike Srbije – Prosvetni glasnik, br. 16/2017.
Александра Вујичић – педагог за ликовно васпитање ПУ „ Дечја радост“, Ћуприја
Миланка Николић – в.д. директора ПУ „Бамби“ Параћин и Предшколска
установа „Дечја радост“ Ћуприја