СТРУЧНИ САРАДНИК КАО МОДЕЛ И КРЕАТОР КУЛТУРЕ ВРТИЋА: ВРЕДНОСТИ, РЕСПОНЗИВНОСТ И ПРОФЕСИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ
АПСТРАКТ
Рад разматра улогу стручног сарадника као модела и креатора културе вртића, полазећи од
вредности респонзивности, сарадње, заједништва и дељења моћи. Истиче се да компетенције стручних сарадника добијају пуни смисао тек када су утемељене у односима поверења, узајамног поштовања и професионалне одговорности, те да оне директно обликују квалитет релација у колективу, као и професионално благостање. Ослањајући се на искуства из праксе и реализације програма стручног усавршавања, рад анализира три димензије улоге сарадника: ширину (улоге и компетенције), дубину (слика о себи и респонзивност) и трајање (континуитет и целоживотно учење). Посебан нагласак стављен је на респонзивност као модел који се преноси са стручног сарадника на васпитача, а затим и на децу, стварајући културу поверења, дијалога и инклузивних вредности. Рад нуди препоруке за јачање професионалног идентитета, сарадње и видљивости улоге стручних сарадника у развоју реалног програма и културе учења у вртићу.
Кључне речи: слика о себи, респонзивност, компетентност, култура вртића
УВОД И ПОЛАЗИШТА
Култура вртића гради се на вредностима које учесници живе у свакодневном деловању. У
нашем раду полазимо од схватања вртића као динамичног система односа који се
непрестано мења и развија у складу са контекстом. У таквом окружењу значења се граде
заједнички, односи почивају на респонзивности, а деловање је утемељено на
професионалној одговорности и поверењу. Вредности респонзивности, једнакости,
заједништва и дељења моћи чине темељ професионалног понашања стручних сарадника и
основ за разматрање њихове улоге као модела и креатора културе вртића.
Компетенције стручних сарадника (психолога, педагога, логопеда и других профила)
остварују се у пуној мери само када су прожете вредностима сарадње, поштовања и узајамне
подршке. Оне омогућавају развој квалитетних односа, подстичу поверење и заједничку
одговорност и доприносе професионалном благостању колектива. Стручни сарадник није
само подршка васпитачима, већ активни учесник у креирању релационог и вредносног ткива установе. Промена културе вртића, као предуслов квалитативног унапређивања
праксе, захтева континуирано преиспитивање вредности, уверења и начина деловања.
Инспирисане темом стручног скупа о компетентностима, вредностима и заједништву као
темељима квалитета у предшколском васпитању и образовању, као и потребама праксе које
смо препознале током дугогодишњег рада у установама, осмислиле смо радионицу
„Стручни сарадник као модел и креатор културе вртића“. У овом раду разматрамо кључне
механизме кроз које стручни сарадници моделују професионалне вредности, утичу на
културу вртића, подржавају развој респонзивности васпитача и обликују сопствену
професионалну слику о себи. Радионица произилази из акредитованог програма „Емпатија
ти и ја — развијање емотивне компетентности у вртићу“ чији смо аутори.
УВИДИ И ПРОМЕНЕ
Лично и професионално инвестиране, у процес грађења улоге стручног сарадника, развој
професионалне слике о себи и утицај који та слика има на културу вртића, покушаћемо да
кроз овај рад сажмемо наша дугогодишња искуства из праксе стручних сарадника у
предшколској установи и увиде које смо стекле као реализатори акредитованих програма
сталног стручног усавршавања у предшколским установама широм Србије. Наш циљ је да
допринесемо јачању компетенција стручних сарадника, подржимо развој респонзивних
пракси и афирмишемо значај професионалне слике о себи као темељне за културу и
квалитет васпитно-образовног окружења.
Сва подручја компетентности стручних сарадника међусобно су испреплетана, а развој
једног подручја утиче на друга. Према истраживању Удружења стручних сарадника Србије
из 2025.године, управо компетентност за сарадњу и заједништво препознаје се као највећа
снага и као предуслов за развој свих осталих, нарочито компетентности за развијање
реалног програма. Ова повезаност заснива се на чињеници да квалитетан развој праксе
захтева односе поверења, уважавања и заједничког преузимања одговорности.
Зато смо одлучиле да кроз радионицу подржимо развој сарадничких и заједничких пракси,
подстакнемо дијалог и рефлексију и отворимо простор за преиспитивање улога, вредности
и професионалних уверења. Желимо да охрабримо стручне сараднике да размењују
искуства, граде заједничка значења и промишљају на који начин њихова улога подржава
реални програм и културу учења.
Посебну пажњу посвећујемо слици о себи — унутрашњој представи о сопственој
вредности, професионалној способности и делотворности. Она обликује начин градње
односа са васпитачима, децом и родитељима, утиче на видљивост и кредибилитет у
колективу и одређује способност иницирања промена. Респонзивност, као дубоко релациона
вештина, представља нит која повезује све аспекте деловања и омогућава развој позитивних
односа и културе учења.
Активности у радионици организоване су тако да постепено воде учеснике од
индивидуалних увида ка заједничким значењима. Полазећи од општег контекста и перципираних очекивања настојаћемо да сагледамо могућности за проактивно деловање у реалном простору и времену.
На самом почетку сагледавамо контекст: стручни сарадници често носе изузетно широк
спектар очекивања — од педагошког и методичког праћења, преко координације различитих
процеса, до подршке васпитачима и иницирања развојних промена. То ствара ризик за
преоптерећеност, али и простор за висок ниво утицаја на квалитет рада установе.
Као жељени исход на крају радионице претпостављамо грађење значења, а као почетни став
уносимо: сарадња није само практични договор око задатака, већ однос који почива на
уважавању отворености и спремности на заједничко преузимање одговорности за процес.
Ту је видљива повезаност компетентности за сарадњу са компетенцијама за развојање
реалног програма, јер без чврстих односа и заједничког разумевања вредности, реални
програм не може да се заживи у пракси.
У раду користимо аналитички оквир који укључује три димензије: ширину (улоге и
компетенције), дубину (слику о себи и респонзивност) и трајање (континуитет и
професионални развој). Ове димензије нису научне категорије, већ визуелни алат који смо
ми осмислиле за лакше разумевање динамике улоге стручног сарадника.
Димензија ширине обухвата улоге и компетенције, наглашавајући да компетентност за
сарадњу може да представља основну потку за све друге компетенције. Видљивост и
систематичност рада доприносе разумевању улоге сарадника у колективу, а њихово
понашање постаје модел професионализма.
Димензија дубине се односи на респонзивност и слику о себи — унутрашње ставове,
уверења и емоционалну компетентност. Респонзивност подразумева ослушкивање,
прилагођавање и свесно управљање емоцијама у односу са децом, васпитачима и колегама.
Слика о себи утиче на то како сарадник поставља границе, гради поверење, подржава
сарадњу и иницира процесе учења.
Димензија трајања наглашава значај континуитета, рефлексије и целоживотног учења.
Компетенције се развијају дугорочно, кроз искуство и системску подршку, уз спремност на
прилагођавање променљивим потребама колектива и деце.
КЉУЧНА ПИТАЊА КОЈИМА СЕ БАВИМО У РАДИОНИЦИ СУ:
- Како стручни сарадник моделује професионалне вредности?
Моделовање вредности је перформативни процес. То значи да није декларативно, као слово
на папиру, већ перформативно знање са нагласком да се вредности не саопштавају, већ се
живе. Стручни сарадник својим понашањем, комуникацијом и одлукама показује како
изгледају професионалне норме у пракси. Посебно значајни механизми који омогућавају да
вредности уђу у свакодневну праксу и постану препознатљиви делови културе установе су:
- асертивна комуникација: слушање без предрасуда, уважавање различитих перспектива
и грађење односа поверења. - етичко деловање: доследност у поштовању достојанства детета, поверљивости,
професионалних граница и добробити свих актера. - однос према детету: промовисање детета као компетентног и активног учесника, кроз
начин тумачења понашања, планирања подршке и грађења емпатичних пракси - рефлексивност: увођење васпитача у процесе анализе, рефлексије и континуираног
учења. - присуство и доступност (респонзивност): стварање атмосфере у којој је природно
тражити подршку.
- Какве промене настају у култури вртића када је сарадња заснована на поверењу?
Култура поверења доноси промене на више нивоа:
- унутрашња атмосфера: колективи који негују поверење показују већу отвореност за
дијалог, већу спремност да се деле дилеме и несигурности и већу кооперативност у
решавању проблема; у таквом окружењу смањује се дефанзивност, а повећава
мотивација за учење - професионална одговорност: улоге се јасније уважавају, запослени преузимају
иницијативу, а стручни сарадници делују као партнери, а не контролори - комуникација са родитељима: култура поверења унутар установе неизбежно се прелива
на односе са родитељима; васпитачи који су навикли на подржавајућу комуникацију
имају већу сензитивност у разговорима са родитељима, боље објашњавају дечја
искуства, показују емпатију и граде партнерске односе; родитељи се осећају уважено и
позвано да учествују - видљивост вредности: када вредности постану део свакодневног понашања, оне се
огледају у дечјим односима, у атмосфери група, у начину на који се решавају конфликти
и у начину на који се славе успеси; таква врста културе има моћ да промени „климу“
читаве установе.
- Како респонзивност стручног сарадника утиче на респонзивност васпитача?
Респонзивност је способност да се уочи, препозна и адекватно одговори на потребе друге
особе — било да је то дете или одрасли. То је компетенција која се гради искуствено;
најчешће учимо да будемо респонзивни кроз то што смо сами били адекватно „виђени“.
Васпитач који искуси респонзиван однос од стране стручног сарадника успешније развија
респонзивност према деци. Тако се респонзивност развија као ланчани процес подршке.
То се одвија кроз:
а) пренос (трансфер) односа: однос стручни сарадник – васпитач модел је односа васпитач –
дете; ако васпитач осети да је виђен, уважен и подржан, он лакше препознаје и уважава
осећања и потребе деце; респонзивност се тако преноси као образац
б) смањење стреса и већа емоционална расположивост: васпитач који има подршку стручног
сарадника мање је под хроничним стресом, што директно утиче на његову способност да
регулише емоције и буде емпатичан према деци в) пример тумачења дечјих понашања: стручни сарадник који нуди разложна, ненормативна и подржавајућа тумачења дечјих реакција усмерава васпитаче да избегавају брзе оцене површне интерпретације и да развијају холистички поглед на дете — што је централна вештина респонзивности г) праксе које се граде заједнички: када стручни сарадник демонстрира како се постављају границе на ненасилан начин, како се подржава саморегулација или како се подстиче емпатија, васпитачи те праксе уносе у свој рад, а деца у своје доживљаје и односе - Како развијати слику о себи као креатора културе вртића?
Развијање професионалне слике о себи укључује:
a) Саморефлексија и преиспитивање уверења: стручни сарадници често носе уверење да
„нису довољно“, да „њихова улога није видљива“ или да „немају довољно моћи“ да покрену
промене; преиспитивање ових порука и замена ограничавајућих уверења реалистичним и
охрабрујућим је чврст темељ за развој професионалног идентитета и добра превенција
професионалног сагоревања.
б) Усклађеност вредности и праксе: када стручни сарадник препозна своје вредности —
поштовање детета, сарадњу, етичност, партнерство — и када их види у сопственом
деловању, његова слика о себи постаје стабилнија и позитивнија, а та унутрашња
усклађеност јача осећај компетентности.
в) Видљивост у заједници: јачање слике о себи не значи тражење похвала, већ оснаживање
да се стручно деловање учини видљивим кроз презентације добрих пракси, учешће у
тимовима, иницирање промена, подршка колегама, вођење процеса учења; видљивост
појачава осећај припадности и утицаја.
г) Подржавајуће професионалне мреже: када стручни сарадници имају простор да деле
искуства, да говоре о дилемама и да једни другима буду подршка, расте њихова
професионална сигурност и осећај да нису сами у изазовима.
д) Практиковање респонзивности према себи: слика о себи јача, када професионалац према
себи примењује исте принципе које примењује према другима: самосвест, саморегулацију,
емпатију и бригу; то ствара личну сигурност која омогућава стручну храброст.
ПРЕПОРУКЕ
Циљ радионице јесте да покаже како респонзивност и развијена слика о себи доприносе
квалитету установе. Препоручујемо стручним сарадницима:
- отварање питања сарадње, вредности и улога у професионалном окружењу
- разматрање ових питања кроз дискусије, стручне активе, акциона истраживања и
колегијалне консултације - редовно документовање примера праксе који приказују утицај сарадње на реални
програм - континуирано грађење простора за дијалог унутар тимова и шире заједнице.
Ове препоруке одражавају наше уверење да је управо компетентност за сарадњу и
заједништво темељни предуслов за развој свих других аспеката професионалног деловања
стручних сарадника и културе вртића као заједнице учења
Списак литературе:
- Емпатија ти и ја — развијање емотивне компетентности у вртићу – практикум
акредитоване обуке - Године узлета – Основе програма предшколског васпитања и образовања
- Правилник о сталном стручном усавршавању и напредовању у звања наставника,
васпитача и стручних сарадника („Sl. glasnik RS“, br. 109/2021) - Извештај са Седамнаестих стручних сусрета стручних сарадника
Катарина Ђурић, стручни сарадник-психолог
Јелица Гагић, стручни сарадник-психолог
ПУ Чукарица, Београд
УНАПРЕЂИВАЊЕ ПРАКСЕ ДОКУМЕНТОВАЊА КРОЗ НАРАТИВНИ ПРИСТУП И САМОРЕФЛЕКСИЈУ
Апстракт: Рад приказује грађење квалитета предшколске установе кроз сарадњу стручних сарадника и васпитача у унапређивању процеса стручног усавршавања. На основу препознатих изазова са којима се практичари сусрећу у процесу документовања развијања реалног програма кроз тематски/пројектни портфолио и друге облике документовања, а посебно препознајући
потребу за јачањем рефлексивног приступа у овом процесу, стручни сарадници и васпитачи
креирају процес стручног усавршавања који се темељи на рефлексивним питањима, уважавању
литературе као значајног референтног полазишта, заједничком учењу и отворености за сарадњу. У
раду су приказани значајни увиди који се односе на могућности примене иновација односно
модела обрнуте учионице и вештачке интелигенције у процесу самовредновања праксе
документовања као и на значај развијања наративног наспрам извештајног стила у процесу
документовања. У развијању оваквог вида стручног усавршавања подстиче се и примењује
компетентност стручних сарадника пре свега у подручју отворености, сарадње и развијања
рефлексивне праксе предшколске установе уз истовремено оснаживање компетентности
васпитача у подручју саморефлексије, развијања сарадње у оквиру заједнице учења и развијања
професионалне праксе.
Кључне речи: сарадња, отвореност за учење, рефлексија, нарација, вештачка интелигенција.
Контекст и полазишта
Документовање развијања реалног програма кроз тематски/пројектни портфолио има
посебан значај у васпитно образовној пракси, јер се на основу њега могу покретати
процеси критичког преиспитивања усклађености реалног програма са концепцијом
Основа програма, развијати рефлективни приступ професионалној пракси кроз
преиспитивање односа између уверења и намера наспрам праксе, подстицати даље
развијање програма, континуитет и промовисање програма.
У ПУ „11. април“, препозната је потреба за унапређењем компетенција практичара у
области документовања, са посебним освртом на рефлексивни приступ. Досадашња
пракса указала је да се тежиште често ставља на формалну структуру
тематског/пројектног портфолиа, док се недовољно развијају аспекти критичке саморефлексије његовог садржаја, рефлективни приступ пракси и разумевање других функција документовања.
Као одговор на ове изазове, кроз тимски рад стручних сарадника и васпитача, осмишљен
је сценарио стручног усавршавања који се темељи на моделу заједнице професионалног
учења и примени методе обрнуте учионице. Овакав вид стручног усавршавања за
полазиште узима, између осталог, и знања стечена у Моделу заједнице професионалног
учења и предвиђа ангажовање практичара у проучавању релевантне стручне литературе
као референтне тачке за постављање рефлексивних питања, попуњавање матрице за
анализу приче о теми/пројекту, индивидуалну и групну анализу садржаја плана и приче о
теми/пројекту, односно различите процесе саморефлексије и рефлексије.
Кроз процес кроз који смо прошли, посебан акценат стављен је на развој професионалних
компетенција за документовање и унапређење квалитета праксе. Сарадња, отвореност за
дељење сопствене праксе и неговање критичке саморефлексије препознати су као кључни
фактори за стални професионални развој и унапређење квалитета васпитно-образовног
рада. Овако конципирано стручно усавршавање омогућило је дубље разумевање сврхе
документовања, развијање компетенција у области сарадње и рефлексивне праксе, као и
примену савремених метода у раду појединца и стручних тимова.
Процес и активности
Процес стручног усавршавања на тему „Документовање развијања реалног програма кроз
тематски/пројектни портфолио“ у ПУ „11. април“ реализован је кроз пажљиво осмишљене
кораке и методе који су подстицали сарадњу, размену искустава, саморефелексију,
рефлексију и заједничко учење. У оквиру припремних и иницијалних корака тимским
радом стручних сарадника и васпитача, направљен је сценарио стручног усавршавања.
Припрема учесника за први стручни састанак на нивоу педагошких целина подразумевала
је да су они, у складу са принципима изокренутог учења, пре састанка проучавали
релевантне делове Приручника о документовању, а да су затим на састанцима у вртићу
дискутовали о прочитаном и одговарали на унапред постављена рефлексивна питања.
Овај корак је омогућио да сви учесници буду боље припремљени за активну дискусију и
размену мишљења на наредном стручном састанку. Он је организован у педагошким
целинама тј. на нивоу више вртића.
Први стручни састанак на нивоу педагошких целина започео је пленарним уводом
стручних сарадника уз кратку ППТ презентацију. Уследио је радионичарски рад
практичара у малим групама, током којег су учесници анализирали примере из праксе,
бележили запажања и заједнички формулисали рефлексије. Овај приступ је омогућио да
сваки члан тима допринесе дискусији, а групна анализа је подстакла критичко
промишљање и размену различитих перспектива. У евалуацији практичари долазе до
значајног увида да сврха процеса преиспитивања сопствене праксе документовања на
овакав, рефлексивни начин, није долажење до готових одговора и решења већ подстицање начина размишљања који води дубљем разумевању, повезивању са праксом и стварању заједнице која учи.
Учесници су након првог стручног састанка наставили са хоризонталним разменама на
нивоу вртића, где су анализирали изабране примере плана и приче о теми/пројекту из
праксе својих колега, попуњавали онлајн упитник тј. матрицу за анализу теме/пројекта и
писали одговоре на предложена рефлексивна питања.
Затим су организовани нови стручни састанци односно хоризонталне размене на нивоу
педагошких целина током којих су практичари који су делили своје планове и приче о
теми/пројекту имали прилику да дају критички осврт и саморефлексију на своју пројектну
документацију, са нагласком на изазове са којима су се током тог процеса сусретали. На
истом стручном састанку учесници су прошли кроз процесе групне рефлексије изабраних
делова приче о теми/пројекту. Пре ове хоризонталне размене, васпитач је колегама на
својој педагошкој целини поделио примере своје праксе документовања развијања
пројекта кроз тематски/пројектни портфолио позивајући их да на исти начин приступе
анализи као у претходном кораку припреме за стручни састанак (коришћење
рефлексивних питања и Приручника за документовање као референтних оквира) и да на
основу тога попуне задати онлајн упитник тј. Матрице у за анализу плана/теме пројекта.
Након ове хоризонталне размене на нивоу педагошке целине, уследиле су, по истом
принципу рада, хоризонталне размене на нивоу појединачних вртића. Најпре васпитачи на
нивоу једне групе анализирају примере своје праксе документовања кроз тематски/пројектни портфолио а потом се бира пример на нивоу вртића чијој се анализи заједнички приступа. И овим хоризонталним разменама претходила су предложена рефлексивна питања и онлајн упитник тј. попуњавање матрице за анализу теме/пројекта.
Цео процес кроз који смо прошли води ка заједничком разумевању и повезивању у оквиру
и заједнице професионалног учења као и развоју културе учења и отворености за дељење
и сарадњу.
Рад који ће, у форми радинице, бити представљен на стручном скупу ослања се на једно
од одржаних радионица хоризонталне размене на нивоу педагошке целине. Током ње
васпитач дели са колегама критичке само увиде до којих је дошао приликом анализе свог
процеса документовања кроз тематски/пројектни портфолио.
За долажење до увида које дели са својим колегама на састанку хоризонталне размене, за
васпитача су кључни резултати онлајн упитника за анализу теме/пројекта попуњеног од
стране колега и укључивање вештачке интелигенције у процес анализе поменутог
документа. Васпитач је остварио дубље разумевање сопствене праксе документовања и
дошао до занимљивих открића и увида о важности коришћења наративног, наспрам
извештајног, тона у писању тема/пројеката што на састанку хоризонталне размене дели са
колегама подстичући их да и сами сагледају своју праксу документовања на овај начин.
Резултати рефлексије колега и увиди до којих заједно долазе подстичу даљу рефлексију.
Наративно писање приче о теми/пројекту укључује више ослањања на дечја питања, идеје, сарадњу и заједничко стварање, чиме је поступак смисаоно ближи причи о учењу и истраживању. Васпитач долази до савета како укључити више переспектива детета у причу о теми/пројекту и дели своје искуство да тако написани детаљи приче о теми/пројекту представљају одличан основ за оснаживање породице за за дубље разумевање васпитно обрзовне праксе и заинтересованост за парнтерство у процесу документовања.
Увиди и промене
Оваквим начином стручног усавршавања фокус практичара помера се са структуре у
документовању, нпр. шта се пише у којој колони матрице плана, који су елементи једне
приче о пројекту и сл. на садржај и промишљање о садржају. Током процеса научили смо
да анализирамо садржај приче о теми/пројекту и како да активности представимо кроз
нарацију, а не кроз често присутан извештајни стил.
Наративни приступ писању приче о теми/пројекту омогућава да се непосредни рад са
децом и заједничко развијање теме/пројекта документује више кроз дечја искуства,
емоције, питања и иницијативе. Дугорочно, овакав приступ помаже да се боље разумеју
потребе и интересовања деце, а васпитачи развијају осетљивост да такве ситуације уоче,
да јасније разумевају и уважавају дечја искуства, иницијативе и перспективе.
Током овог стручног усавршавања практичари су имали прилику и да уоче и промисле о
томе колики је значај дељења наративно испричаних делова приче о теми/пројекту са
породицом детета, у смислу већег разумевања васпитно образовног процеса и
укључивања у заједничко развијање програма од стране породица.
Овакав приступ стручном усавршавању подстиче професионални развој и отвореност за
даље учење. Цео процес је допринео и оснаживању васпитача и стручних сарадника и
подстицању иновација кроз коришћење вештачке интелигенције у процесу
саморефлексије.
Учесници су увидели и важност анализе и саморефлексије сопственог рада, препознавања
изазова и развијања осетљивости на препознавање ситуација значајних деци.
Значајан је увид практичара да увек постоји простор за унапређивање и да је важно имати
критички приступ сопственој пракси и отвореност за професионалну размену мишљења и
искустава. Овакве вредности су кључне за даљи професионални развој сваког појединца и
установе и оснаживање културе професионалног учења и сарадње.
Описан процес стручног усавршавања омогућио је да се кроз партнерство стручних
сарадника и васпитача, као и кроз заједничко учење и размену, граде и унапређују
компетенције и вредности као што су сарадња, критичка рефлексија и иновативни модели
и приступи попут изокренуте учионице и примене вештачке интелигенције у процесу
анализе садржаја пројектне документације. Важно је истаћи да верујемо да увиди до којих смо дошли кроз овако конципиран процес стручног усавршавања и процес само- рефлексије могу и другима помоћи у унапређивању праксе документовања.
Рефлексија и препоруке за даљи развој
Кроз процес стручног усавршавања и заједничког рада на рефлексији документовања
развијања реалног програма, као кључни увид и највећа вредност се може истаћи
неговање културе учења, неговање рефлексивне праксе и отворености за размену
искустава. Посебно се издваја значај сарадње између стручних сарадника и васпитача, као
и модел обрнутог учења и хоризонталне размене на различитим нивоима, увођење рефлексивних питања, групне анализе примера из праксе, подстицање процеса само- рефлексије и примена вештачке интелигенције. Процеси кроз које се прошло омогућили су дубље разумевање функције педагошке документације и значаја видљивости дечјег учешћа, развоја и процеса учења током развијања реалног програма. Овакав приступ подстиче практичаре да преиспитују сопствену праксу, препознају изазове и заједнички траже решења, што је доводи до оснаживања појединаца и тима.
Ако бисмо сумирали препоруке за даљи рад у нашој и другим предшколским устновма,
онда бисмо могли издвојити: тимско планирање и организовање редовних заједничких
рефлексија односно периодичних састанка и хоризонталних размена по моделу обрнуте
учионице и хоризонталног учења; константно подстицање културе отвореног дијалога,
подршке међу колегама и увођења иновација у раду попут коришћења вештачке
интелигенције; планирање и организовање редовних заједничких рефлексија и радионица
са породицама на којима ће родитељи имати прилику да упознају делове прича о
теми/пројекту писане кроз наративни приступ; ширење примера добрих пракси у друге
вртиће и предшколске установе, а кроз учешће на различитим облицима стручног
усавршавања; стално промовисање и истицање вредности попут професионалног и личног
поштовања, отворености за учење и размену. На крају треба истаћи да је важно охрабрити
колеге да деле своја промишљања, искуства и тешкоће, јер управо кроз отворену размену
и критички дијалог долази до највећег професионалног раста. Надамо се да ћемо даљим
заједничким радом допринети изградњи културе учења, сарадњи и континуитету промена.
Литература:
Крњаја, Ж., Павловић Бренеселовић, Д. (2022), Приручник за документовање – Педагошка
документација и документовање у Основама програма предшколског васпитања и
образовања „Године узлета“, Министарство просвете, науке и технолошког развоја.
Наташа Анђелковић, васпитач
Биљана Којовић, стручни сарадник психолог
Марина Принчевац, стручни сарадник педагог
Предшколска установа „11. април“, Нови Београд