САРАДЊА И ЗАЈЕДНИШТВО ЗА ДОБРОБИТ ДЕТЕТА
Апстракт: Стимулативно окружење у ком дете одраста и прилике да учи су темељ правилног развоја сваког детета. Од самог рођења постоји потреба за интеракцијом, а одрасли треба да задовољи ту дететову потребу кроз акцију и размену са другима. У раном узрасту, деца уче кроз игру, истраживања и догађаје који за њих имају смисла. А родитељи, васпитачи и стручни сарадници су партнери у учењу и заједно са децом осмишљавају активности, откривају идеје и решавају проблеме. Фокус није на академском учењу већ наглашава целовит развој детета – физички, социјални, емоционални и когнитивни. Кроз међусобну сарадњу и заједништво васпитача, стручног
сарадника, родитеља и детета ствара се окружење које подстиче дете да истражује,
учествује и доприноси сопственом развоју.
Кључне речи: заједништво, комуникација, рани развој, стимулативно окружење
Увод
Најважнији период развоја сваког детета је предшколски период, од рођења до седме године живота. Деца тада уче да функционишу у свету и најважнија су им конкретна искуства, доживљаји, односи, повезаност и припадност. Стимулативно окружење у ком дете одраста и прилике да учи су темељ правилног развоја сваког детета. Од самог рођења постоји потреба за интеракцијом, а одрасли треба да задовољи ту дететову потребу кроз акцију и размену са другима. Деца реагују
целим својим бићем и искуства у овом периоду одрастања имају одлучујући утицај на развој мозга и дететова каснија академска постигнућа. У раном узрасту деца уче кроз игру, истраживања и догађаје који за њих имају смисла. Васпитање и образовање не могу се посматрати као изоловани процеси који се одвијају само код куће или у Предшколској установи. Напротив, квалитетан
развој детета темељи се на заједништву и сарадњи свих учесника у васпитно образовном процесу, а то су родитељи, васпитачи и стручни сарадници. Кроз међусобно поверење, разумевање и заједничко делање могуће је створити стимулативно окружење које подстиче дете да истражује, учествује, напредује, осећа се сигурно и доприноси сопственом развоју.
У пракси се сусрећемо са децом за коју се каже да су “лења”, “он/она ће то стићи”, “да је касно проговорио/ла”, “тата/мама је био/ла исти такав/а” и слично, без детаљне анализе развојних карактеристика, потреба и ризика. Таква деца нам се “провуку” кроз предшколски период без адекватног стимулативног окружења у којем одрастају и дођу у школу где испоље значајне проблеме у учењу, понашању или социоемоционалном функционисању. Велики је број деце
која огроман део дана проводе испред екрана, што додатно утиче на кашњења у говорно-језичком, психо-моторном, социјалном и когнитивном развоју. Посебан изазов представља сарадња са родитељима који најчешће из незнања и страха, тешко прихватају препоруке стручњака за веће ангажовање и боље стимулативно окружење у свакодневним активностима са дететом. Зато је кључно развијати партнерски однос, заснован на отвореној комуникацији, поверењу и заједничком
планирању активности које ће подржати правилан развој детета.
Сарадња
Знајући све ово, кренуле смо са идејом да подржимо здрав развој наше деце и
напредак у свим областима (когнитивни, моторички, говорно-језички, социјални, емоционални). На нама одраслима, како родитељима тако и запосленима у ПУ је да препознамо и упознамо све снаге и слабости деце, и да уклањамо препреке које стоје на путу целокупног развоја. Оно што дете ради утиче на то шта ће се и у којој мери развити/научити, зато су веома важни облици и врсте активности деце раног узраста. Оно није објекат на који средина делује и моделује га, већ се развој
детета огледа у динамичној интеракцији са физичком, социјалном и културном средином. У сусрету са новим, моћиће да примени оне облике понашања који су већ научени. А амбијент у ком деца одрастају треба да буде место смисаоног живљења и скуп прилика и могућности за њихов лични развој.
Сарадња Предшколске установе са Основном школом за образовање ученика са сметњама у развоју остварена је кроз континуирано присуство дефектолога ОШ. Дефектолог је у ПУ боравио 2 дана, а сада 4 дана у недељи, реализујући индивидуални рад са децом којој је потребна додатна подршка. Овај облик сарадње произашао је из потребе за бољом подршком деци, као и за јачањем
компетенција васпитача у раду са децом којој је потребна додатна подршка.
Промишљањем, разменом искустава, грађењем односа поверења и уважавања кроз отворену, двосмерну комуникацију, логопеди ПУ и дефектолог ОШ за образовање ученика са сметњама у развоју, осмислиле су игре за стимулацију целокупног развоја деце којима су обухваћене све узрасне категорије, од деце јасленог узраста до деце у години пред полазак у школу. Кроз редовне
разговоре, размену искустава и заједничко планирање активности дошли смо до идеје да се индивидуални рад прошири на групни контекст, са циљем подстицања целокупног развоја деце свих узраста. Активности су осмишљене у складу са развојним потребама деце и интегрисане у реалан програм вртића.
Игра је највиши облик истраживања и за дете незаменљив начин учења од рођења, а уједно и природан, спонтан и логичан процес којим деца истражују, упознају и сазнају свет око себе. Кроз игру можемо видети способности детета у његовом психомоторном и говорно-језичком развоју, црте личности, толеранцију на фрустрацију, стрпљење, упорност, како се носе са успехом- неуспехом итд. Овим играма стимулисале смо правилну оралну моторну праксију, правилно дисање, анализу и синтезу гласова, графомоторику, билатералну стимулацију, крупну и фину моторику, координацију око-рука, тактилну стимулацију, доживљај телесне целовитости, моторно планирање, аудитивну и визуелну пажњу, као и концентрацију, памћење, равнотежу, издржљивост, стрпљење и тимски рад. Изводили смо их у вртићу у оквиру радних соба, на ходнику, у салама, логопедском кабинету и просторима који су довољно велики, а напољу у двориштима вртића, на теренима, у парковима који су у близини и на терасама које су безбедне. Материјал који смо користиле за игру је лако доступан и безбедан за сву децу. Одштампане игре са упутствима за
извођење и појашњењем шта стимулишу смо остављали васпитачима и слали родитељима, како би дете одрастало у свакодневно стимулативном окружењу.
Оваквим приступом омогућена је и стимулација деце којој је потребна додатна подршка у природном окружењу уз активно учешће вршњака и васпитача, чиме се додатно подстичу инклузивне вредности и осећај припадности групи.
Истовремено, сарадња са стручним сарадницима допринела је професионалном оснаживању васпитача, који су кроз заједнички рад и рефлексију унапређивали своје знање и вештине у планирању и реализацији развојно подстицајних активности.
Изазови
Током реализације активности у васпитним групама суочавали смо се са одређеним изазовима. Наиме, у почетној фази сарадње нису сви васпитачи показали спремност за укључивање стручних сарадника у рад групе, што је представљало препреку за доследну примену планираних активности. Ови изазови су решавани на заједничким састанцима директора, стручних сарадника и васпитача, на којима је наглашена добробит деце и важност ране стимулације целокупног развоја, као примарни циљ заједничког деловања.
У појединим ситуацијама васпитачи су током демонстрације активности, привремено напуштали групу и враћали се по њиховом завршетку. Како би се подстакла већа укљученост и континуитет у раду, осмишљене су писане смернице које су остављане васпитачима након активности. Смернице су садржале објашњење значаја предложених активности за развој деце, као и
предлоге за њихову даљу примену у свакодневној пракси.
Временом су уочене значајне промене. Васпитачи су почели да шаљу повратне информације како са децом спроводе те и осмишљавају нове активности, прилагођавају игре и примењују их самостално. Посебно истичемо велику мотивацију деце која су са радошћу ишчекивала нове сусрете и активности, и како кажу „Ово ми је био најбољи дан у вртићу“.
Родитељи су показали висок степен заинтересованости и укључености, прослеђујући повратне информације о заједничком осмишљавању нових активности и позитивним променама у понашању и расположењу деце. Посебно су истицани осећаји радости и узбуђења, која су са поносом причала о активностима и учешћу стручних сарадника у вртићу. Оваква сарадња
допринела је стварању подстицајног и подржавајућег окружења у коме дете живи и развија се у складу са својим потребама, како у вртићу тако и у породичном окружењу.
Закључак
Полазећи од значаја раног развоја детета и улоге одраслог у том процесу, овај рад
је указао на важност грађења заједнице унутар вртића кроз сарадњу стручних сарадника, васпитача, родитеља и деце. Остварена сарадња са ОШ за образовање ученика са сметњама у развоју представља одговор на уочену потребу за оснаживањем и заједничким деловањем у циљу подстицања целокупног развоја деце. Интеграцијом ових игара у реалан програм вртића, омогућено је да се активности не посматрају као издвојени сегменти, већ као саставни део
васпитно – образовног процеса који одговара развојним потребама деце. Оваквим начином рада јачамо компетенције стручних сарадника, везане за сарадњу и заједништво, развијање квалитета реалног програма, непосредни рад са децом, као и професионално деловање и развој. Кроз заједничко планирање, реализацију и евалуацију активности, васпитачи унапрећују своје професионалне компетенције, пре свега у области комуникације, тимског рада, сарадње са
стручним сарадницима и породицом, као и у области рефлексивне праксе и унапређивања инклузивне праксе. Ове игре су најзабавније средство путем којег деца уче о себи, другима и о свету који их окружује. Заједничка игра деце и одраслих је од непроцењиве важности јер развија присност и гради односе пуне љубави, разумевања и поверења, омогућава коришћење свих чула, подстиче креативност и смањује нервозу. А родитељи су оснажени за активнију улогу у подстицању развоја деце кроз стицање знања и вештина за креирање стимулативног окружења у свакодневном животу, чиме је додатно ојачано партнерство породице и вртића. Деца су кроз ове активности развијала концентрацију, поштовање, решавање проблема, тимски рад и сарадњу, стимулацију правилног говорно језичког развоја, способност комуникације, упорност, забаву, као и повећан ниво физичке активности. Оваквим приступом створили смо подстицајну и безбедну средину за правилан развој деце на најранијем узрасту, од рођења до поласка у школу. Радост и задовољство које показују деца, васпитачи и родитељи су ослонац и покретач даљих идеја. А јачањем компетенција свих учесника долазимо до одрживости и даљег подстицаја развоја праксе.
Literatura:
UNICEF (2014.) Beograd : UNICEF Srbija
Baucal, A. (2012.). Standardi za razvoj i učenje dece ranih uzrasta. Institut za psihologiju
Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Vranješević, J. Kalezić Vignjević, A. Zlatarović, V. Koruga, D. Belenzada, M. i Lakićević, O.
Vrtić kao sigurno i podsticajno okruženje za učenje i razvoj dece. Priručnik za vaspitače.
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije.
Pavlović Breneselović, D. Krnjaja, Ž. Jovanović, M. i Sjeničić, G. (2022.) Strategija
zajedničkog razvijanja programa u skladu sa specifičnostima pojedinih uzrasta dece.
Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja , Beograd.
Pravilnik o osnovama predškolskog vaspitanja i obrazovanja – Osnove programa – Godine
uzleta (2018.) Službeni glasnik RS – “prosvetni glasnik” broj 16/2018.
Pravilnik o standardima kompetencija za profesiju stručnog saradnika u predškolskoj ustanovi
i wegovog profesionalnog razvoja (2021.) Službeni glasnik RS – “prosvetni glasnik” broj
3/2021.
UNICEF (2014.) Rani razvoj deteta. Beograd: UNICEF Srbija
Срђана Перишић
Предшколска установа „Ужице“ , Ужице
СИГУРНОСТ И БЕЗБЕДНОСТ – ГРАЂЕЊЕ ВРЕДНОСНО ВОЂЕНЕ КУЛТУРЕ ПОСТУПАЊА У РИЗИЧНИМ СИТУАЦИЈАМА У ПРЕДШКОЛСКОЈ УСТАНОВИ
Апстракт: У раду се приказује процес систематичног унапређивања праксе поступања
у ризичним ситуацијама у предшколској установи, а у циљу доследног, ефикасног и
брзог реаговања у ситуацијама када је безбедност и сигурност свих учесника у
животу вртића угрожена, као и превенције даљих ризика. У ПУ је препозната потреба
да се процедуре дефинисане Правилником о протоколу поступања учине
разумљивијим, јаснијим и вредносно вођеним у пракси. Стручни сарадници и
сарадници су реализовали радионице за све запослене и за родитеље, креирали
визуелне материјале, организовали су асретивни тренинг и тренинг за поступање у
ситуацијама фебрилних конвулзија и епилептичних напада. У наредним корацима
планиране су радионице инспирисане обуком „Буди рука која воли” како би се заједно са родитељима бавили ненасилним праксама у васпитању.
Кључне речи: вредности, заједништво, професионалне компетенције, безбедност,
заштита, сигурност
УВОД Анализом ситуација и поступања у интервентним активностима стручни сарадници и Тим за заштиту деце од дискриминације, насиља, злостављања и занемаривања препознали су да је потребна додатна подршка запосленима у Предшколској установи. Препознат је простор за унапређивање знања и вештина потребних за реаговање у тим ситуацијама. Такође, уочен је и простор за лични раст и развој. Ситуације када је безбедност и сигурност деце угрожена стресне су
саме по себи. Из разговора са васпитачима и медицинским сестрама-васпитачима, стручни сарадници долазе до података да је ниво стреса који осећају у тим ситуацијама био повишен из више разлога. Осећање несигурности при реализовању интервентних активности („Да ли знам и да ли могу да реализујем то?”), страх од последица („Како ће особа која је извршила насиље поступати у наредним сусретима са мном?”), неспоразумi у комуникацији („Нисам сигурна да могу адекватно да објасним”), пружањe адекватне бриге деци („Да ли ћу га/је додатно повредити?”) су најчешће навођени као фактори који су додатно подизали ниво стреса.
Додатни подстицај за интензивније и систематичније бављење овим темама било је објављивање новог Правилника о протоколу поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање, као и Приручника за запослене – Поступање у установама образовања и васпитања у кризним догађајима (Вуковић и сар., 2024). Након објављивања Правилника, стручни сарадници су организовали низ састанака у установи, на којима смо се бавили тумачењем Правилника. На овим састанцима интензивно смо радили на усклађивању свих процедура са специфичностима наше Предшколске установе. У овом процесу сачињен је интерни Правилник о мерама, начину и поступку заштите и безбедности деце Предшколске установе Пчелица из Сремске Митровице. Осим дефинисања новог Правилника, безбедност и сигурност у установи постале су важан део развојног плана установе и предшколског плана. Кроз ове активности стручни сарадници су
анализом законских аката и изналажењем најбољих начина за њихову примену у предшколској установи „Пчелица”, уважавањем специфичности културе и структуре установе, сагледавањем потенцијала и креирањем измена у стратешким документима у установи радили на јачању компетенција за стратешко (развојно) планирање и праћење праксе предшколске установе.
С обзиром на раније препознате несигурности, простор за унапређивање и нове, мало другачије процедуре договорено је да у сваком вртићу актив васпитача и медицинских сестара-васпитача реализује састанке на којима би дискутовали о изменама у правилнику. Циљ ових састанака био је да препознамо у којим све пољима деловања се осећамо несигурно, где нам је потребна додатна подршка, које вештине и знања желимо да унапредимо и на које све начине можемо боравак у
Предшколској установи учинити безбеднијим и сигурнијим. Идеја којом смо се водили је да Правилник не буде „још један документ” и да реализовање процедура дефинисаних правилником не буде само законска обавеза оптерећена администрацијом, већ да развијемо систем подршке уз који би се свако осећао оснажено за професионално и компетентно поступање вођено вредностима. Кроз ове активности радили смо на јачању компетенција за сарадњу и заједништво.
ПРОЦЕС И АКТИВНОСТИ
Кроз претходно описане активности дошли смо до података који су нам били полазна тачка за дефинисање даљих активности и сачињавање систематичног плана са циљем унапређивања досадашњих пракси и развоја компетенција.
Уочено је да је потребно додатно развијати заједничко разумевање процедура дефинисаних Правилником и унапређивати вештине потребне за таква поступања. Стручни сарадници су осмислили и сачинили радионице које је стручни сарадник психолог реализовао у свим вртићима у установи, са свим запосленима. Ове радионице су осмишљене како би више различитих задатака објединиле. Први задатак био је разумевање конкретних процедура и корака које је потребно
реализовати у ситуацијама када постоји сумња на дискриминацију, насиље, злостављање и занемаривање. С обзиром на то да су ситуације из праксе показале да је то такође значајна област, бавили смо се и заштитом запослених. Ситуације непријатне комуникације и конфликата на релацијама одрасли-одрасли указале су нам на потребу да се бавимо и овом темом. Осим процедура у тим случајевима, овом темом смо се бавили и кроз реализовање асертивног тренинга за запослене, о чему ће бити више речи касније. Заједно смо анализирали процедуре које су
дефинисане и дискутовали о примерима из праксе. Референтном рефлексијом смо описане кораке повезивали са ситуацијама и догађајима из праксе. Дефинисали смо улоге и одговорности свакога од заспослених. Анализом примера из праксе, препознат је значај и допринос свих учесника у овим стресним ситуацијама.
Освестили смо да осим запослених који се баве васпитно-образовним радом, значајну помоћ и подршку могу да нам пруже наше хигијеничарке, сервирке и куварице. Посебно су наглашени пријем и отпуст као делови радног дана када су васпитачи у изазовнијој и захтевнијој позицији, када су сами и када им помоћно особље може пружити изузетну подршку. Ови увиди подржавали су осећај заједништва и сарадње, препознато је да осећај заједничког деловања и да „нисмо сами” доприноси сигурном поступању и смањује ниво стреса и нелагоде. Посебно значајан део ових радионица били су увиди да су вредности темељ и водич поступања у ситуацијама сумње на насиље, дискриминацију, злостављање и занемаривање. Пријављивање сумње, даље поступање и интервентне активности биле су препознате као високо стресне. Међу најчешће навођеним дилемама и питањима били су: да ли је моја сумња довољна да бих је пријавио/ла; која поступања то носи са собом; какве су последице за дете, родитеље, установу, мене; имам ли храбрости да будем део ове процедуре; шта ако је моја сумња оправдана и шта ако није. Ипак, ниво стреса и несигурности значајно се смањивао када смо фокус са онога „како” поступамо преусмерили на „зашто” је важно да тако реагујемо. Вредности су постале изузетно важан фактор који је попунио празнину између прописа и њихове примене. На овај начин градили смо однос поверења и уважавања кроз отворену комуникацију са свим запосленима, охрабрили размену искустава, тешкоћа и дилема у раду.
С обзиром на обим и сложеност самог документа Правилник о мерама, начину и поступку заштите и безбедности деце Предшколске установе Пчелица из Сремске Митровице, препознали смо да би брзина и доступност јасних информација могли представљати проблем. Како би приступ потребним информацијама учинили лакшим, креирани су постери који су изложени у холовима сваког вртића. На овим постерима, путем дијаграма и шема, на јасан начин приказани су кораци у
процедурама и задужења. Овим путем јасне, транспарентне и лако доступне информације биле су додатна подршка доследном поступању.
Друго, изузетно важно поље деловања када су безбедност и сигурност у питању била нам је сарадња са породицом. Препознали смо родитеље као најзначајније сараднике у грађењу сигурног и безбедног окружења у вртићу. На састанку са Саветом родитеља такође смо реализовали радионицу на којој смо чланове Савета упознали са процедурама дефинисаним правилником, са свим корацима у установи који се реализују и онима који су у плану, а како би се повећала безбедност деце.
Такође, реализовани су тематски родитељски састанци на којима се дискутовало на ову тему. Циљ ових размена било је грађење заједништва, разумевање корака које реализује установа, развијање културе комуникације и неговање заједничких вредности. На овај начин радили смо на обезбеђивању услова за већи степен укључености Савета родитеља у рад установе, али и на развијању континуиране комуникације са породицом и заједничком разумевању кључних васпитних питања.
У циљу развијања и неговања безбедносне културе у установи се дуги низ година бавимо реализовањем асертивног тренинга у виду искуствених група, а који реализује стручни сарадник педагог. Основни циљ је редуковање агресивног и пасивног понашања у корист асертивног. У складу са исказаним потребама полазника и реалним проблемима, у претходном периоду смо се највише бавили грађењем односа на релацији васпитачког пара. Комуникација на релацији
васпитачког пара се директно одражава на атмосферу у групи, на квалитет сарадње у раду са децом, сарадњу са родитељима, професионално задовољство, као и на уопштену стабилност и ефикасност тима. Анализирањем сопствених поступака, мисли, уверења и осећања, тежили смо да разумемо ситуацију и да прихватимо принцип самоодговорности. Важно место у разумевању посветили смо и разумевању значаја постављања граница и доследности у понашању.
Такође смо увидели да нас претпоставке и недоречености често воде у сукоб.
Вежбајући асертивно понашање увидели смо да лакше препознајемо манипулацију, да примењујући шему износимо критику уз уважавање и поштовање друге особе, да изразимо неслагање и будемо схваћени, да кажемо непријатну информацију и да при том не осећамо бес, кривицу, повређеност, разочараност, него незадовољство, жаљење, тугу или задовољство, радост,
усхићеност, када је у питању успех. Како би даље развијали вештине комуникације и тиме неговали безбедносну културу, у наредном периоду бавићемо се унапређивањем сарадње са родитељима на исти начин. Описаним активностима смо такође радили на развијању компетенција за сарадњу и
заједништво, унапређивали смо знања о техникама позитивне комуникације и дељеног лидерства као и о природи и карактеристикама партнерских односа у васпитању и образовању. Све је то допринело и развоју професионалних комуникација и грађењу односа поверења и уважавања.
Ситуације када се у вртићу догоди фебрилна конвулзија и епилептични напад такође су препознате као високо стресне, ризичне и изазовне. Како најадекватније збринути дете које има конвулзију/напад, кога позвати у помоћ, како збринути другу децу, како деци објаснити шта се догодило, како када сам сам/а на групи, била су међу најчешћим питањима која су се јављала. Како би отклонили ове дилеме и изградили систем доследног поступања, а са циљем повећавања безбедности и сигурности деце у здравствено угрожавајућим ситуацијама логопед и дефектолог су реализовале у свим вртићима радионице. На овим радионицама сви су се детаљније упознали са процесом израде плана подршке за децу са овим здравственим ризицима. Планови подршке у овим ситуацијама били су специфични за свако дете и креирани по мери тог детета, породице и групе.
Обновљена су постојећа и стечена нова знања када су у питању фебрилне конвулзије и епилепсија.Такође, рађено је на унапређивању вештина запослених које су потребне за здравствено збрињавање деце у овим ризичним ситуацијама.
Ово је била прилика и за подсећање и унапређивање сарадње са службама хитне помоћи и дечијег диспанзера у Сремској Митровици. Такође, израђени су плакати са графичким приказом свих корака у збрињавању детета у овим ситуацијама. Ови плакати значајни су и за едукацију новозапослених, родитеља, утврђивање вештина и служе као брз подсетник у ситуацијама напада/конвулзије.
УВИДИ И ПЛАН ДАЉЕГ РАЗВОЈА
Све претходно описане активности су усмеравале целокупан процес систематичног унапређивања праксе поступања у ризичним ситуацијама и повећавања безбедности и сигурности у Предшколској установи. Уочавање проблема у пракси вртића, покретање иницијативе и активно ангажовање на
превазилажењу истих допринело је јачању компетенција за властито професионално деловање и развој. Такође, кроз целокупан процес унапређивања безбедности и сигурности деце у предшколској установи може се уочити рад и на развоју компетенција за сарадњу и заједништво.
Уочено је да је поступање у ризичним ситуацијама значајно оптерећено стресом и несигурношћу запослених. Реализовање радионица помогло је да сви запослени боље разумеју и буду сигурнији у своја знања, тиме је смањен ниво несигурности, а осећај заједништва и међусобне подршке додатно је умањио стрес.
Преусмеравањем фокуса са „како поступам” на „зашто” смисао поступања је учинио јаснијим, што је додатно допринело осећају сигурности у своје поступање, доследности, јасноћи. Постери, шеме и дијаграми које су стручни сарадници креирали омогућили су брже подсећање, већу доступност информација и лакшу комуникацију са родитељима када су теме безбедности и сигурности деце у питању.
Ово заједничко разумевање продубљивали смо радионицом са Саветом родитеља и родитељским састанцима на којима се посебна пажња посветила безбедности деце. Након увида да у стресним ситуацијама често долази до напетости и неспоразума у комуникацији, како са родитељима тако и са колегама, стручни сарадници су реализовали асертивни тренинг као подршку запосленима за
развијање вештина комуникације.
Резултати описаних активности указали су нам да су највећи помаци евидентни када су програми подршке, тренинзи и обуке део континуираног процеса, а не једнократне активности. Како би даље развијали овакав приступ и континуирано радили на повећавању безбедности и сигурности дефинисали смо и наредне кораке С обзиром на велики број новозапослених васпитача и медицинских сестара – васпитача, препознајемо да је значајно реализовати нове циклусе тренинга и радионица.
Након тренинга за практичаре у предшколском васпитању и образовању “Буди рука која воли” (Жегарац, Јовић, Крстић и Михић, 2023) и размене искустава са колегама препознали смо ово као још један значајан ресурс. Израдили смо план реализовања обука и радионица за васпитаче а потом и за родитеље. Циљ ових обука био би развијање знања и вештина у функцији превенције насилних пракси у васпитању. Ослањајући се на 5П модел из поменутог тренинга, план је да се
бавимо питањима шта је оно што треба да пружимо деци, како да преиспитујемо своју праксу, које праксе у родитељству и васпитању да прескочимо, које да применимо и где можемо потражити помоћ и подршку.
Литература:
Vuković, S., Fejzula, M., Petrović, N., Stojanović, N., Panić, Z., Parezanović, J., Zečević, O. (2024). Postupanje ustanova obrazovanja i vaspitanja u kriznim događajima. Priručnik za zaposlene u ustanovama obrazovanja i vaspitanja. Beograd: Ministarstvo prosvete Republike Srbije.
Pravilnik o protokolu postupanja u ustanovi u odgovoru na nasilje, zlostavljanje i zanemarivanje (2024). Službeni glasnik RS, br. 11/2025
Tovilović, S., (2007). Asertivni trening – instruktivni kurs. Kurs za voditelje trening grupa. Novi Sad: Agencija Tim.
Žegarac, N., Jović, S., Krstić, K., Mihić, I., (2023). Budi ruka koja voli i reč koja sokoli.
Priručnik za profesionalce koji rade sa roditeljima Beograd: Društvo za dečiju i adolescentnu psihijatriju i srodne struke Srbije.
Јелисавета Санадровић – психолог
Љиљана Шарковић – педагог
Весна Лукић – дефектолог
Снежана Шарић Новаковић – социјални радник Предшколска установа “Пчелица”, Сремска Митровица