ПРОЦЕСИ РАЗВИЈАЊА ЗАЈЕДНИШТВА У ВРТИЋУ ХАЈДИ КРОЗ ПРОЈЕКАТ “ВИЛА ВИОЛЕТА”
Апстракт: У раду је приказан развој сарадничке културе у вртићу„Хајди“након кадровских промена и увођења програма Године узлета. Кроз неговање отворене комуникације и професионализма, колектив је изградио атмосферу уважавања која је кулминирала заједничким пројектом „Вила Виолета“. Ова иницијатива ујединила је васпитаче, стручне сараднике и породице, подстакла тимски рад, емоционалну повезаност и развој дељеног лидерства. Пројекат је показао да заједничка искуства
могу значајно унапредити програм, колегијалне односе и осећај припадности. У наредном периоду тим наставља да јача континуитет сарадње кроз индивидуалне консултације, писане препоруке и активно неговање заједништва.
Кључне речи: Заједништво, дељено лидерство, континуитет
- КОНТЕКСТ И ПОЛАЗИШТА
Вртић “Хајди” налази се у центру града и негује одговоран однос према раду и
заједништво са породицом. Предходне године донеле су значајне кадровске
промене а процес имплементације Година Узлета је покренуо различите дискусије, преиспитивања па и неразумевања између васпитча и педагога.
Чињеница да сви негујемо професионализам као вредност помогла нам је да
разлике у мишљењу и проблеме у пракси користимо као прилике за учење. Да
разговарамо и разјашњавамо али и да себи дамо време и простор да се одмакнемо,
одмислимо, и онда поново радимо на усаглашавању. Организација рада стручних
сарадника омогућила је редовно присуство и директну сарадњу са тимом васпитача као и простор за развијање компетенција за сарадњу и заједништво.
Сложили смо се да је добра атмосфера у колективу и разумевање предуслов за
развијање квалитетног програма. У фокус смо ставили грађање атмосфере у којој се сваки члан осећа уважено има прилику да изнесе мишљење и да допринос. А стручни сарадник и васпитач су перципирани као носипоци тог процеса. И тај однос је обележила променљивост али добри односи као заједнички циљ и заједништво као вредност су нам били ослонац да
их превазилазимо.Нас две као Катарина и Оља делиле смо став да је важно да се разумемо и да отворено комуницирамо и то се видело кроз развијање нашег сарадничког односа, Невена као члан тима са краћим искуством и прекидима у присуству је делила наше вредности. Компетенције стручног сарадника за сарадњу и заједништво као и за стратешко планирање биле су од значаја за читав процес и помогле нам да заједно градимо боље односе у колективу. На једном вртићком састанку Оља је изнела предлог да упознавање деце из другог вртића са фундусом лутака којим Хајди располаже буде нешто више. Да то буде прилика да се заједно захвалимо “једној од нас” васпитачици Виолети која је фундус основала, а Ољу научила да прави лутке. Схватиле смо да „Вила Виолета“ има потенцијал да повеже колектив , инспирише и уважи све чланове тима а нас две стави у позицију дељења лидерства. Иако је настала спонтано схватиле смо да је пројекат ове врсте управо оно што је колективу потребно и поред саме реализације нас три смо током читавог процеса подржавале његов утицај на односе, комуникацију и заједништво. 2. ПРОЦЕС И АКТИВНОСТИ Сам процес настанка “Виле Виолете Оља овако описује: Времена је било мало и нисам могла све то сама. На вртићком састанку сам својим колегиницама испричала за позив и све што сам смислила, позивајући их да ми помогну. Као да сам их тада попрскала чаробним прахом Виле Виолете, уследили су њихови предлози и идеје како да реализујемо све то- организовале смо акцију прикупљања материјала од родитеља- дугмића, вунице, трака, машни, перлица… Неко се јавио да направи презентацију, друга да изради албум, трећа реквизите који недостају, четврта музику, остали су желели да се укључе у организацију простора или у радионицу за израду лутака. Ја сам преузела писање саме бајке засноване на истинитим догађајима, као и поправку свих лутака које сам у залог од Виолете добила када је одлазила у пензију, али и својих које сам протеклих година направила. Тога дана све је било спремно и цео вртић се подредио тој свечаној атмосфери. Госте смо дочекали заједно, приказали смо им луткарску представу, ја сам испричала „Бајку о Вили Виолети и њеном благу“, а након тога су деца правила лутке уз нашу помоћ. Сви смо били омађијани чаролијом. Док сам причала бајку, сви смо плакали, јер је моја драга Виолета пре неколико година одлетела на небо… Као знак да је све ово било нешто заиста величанствено, потврдила је ситуација када смо открили да је међу гостима дете, унук Виле Виолете! Након те реализације сви у вртићу делили су увид да ово што смо покренули превазилази један догађај. У том тренутку увиђамо потенцијал и поруку коју прича шаље –да ако негујемо захвалност и уважавање доприноса неког ко већ није са нама шаљемо поруку и славимо и вреднујемо и допринос сваког од нас. Први корак је био да “ Вилу Виолету” доживе сва деца самог вртића Хајди. Колегиница из јаслене групе желела је да прикажемо бајку родитељима из њене групе. Стигли су позиви из других вртића да и друге групе дођу у „Хајди“ и доживе ново искуство, а затим и колеге за које смо организовале посебан термин у виду радионице. На једном вртићком састанку колегиница Ивана је констатовала да би њена свекрва, васпитачица у пензији сигурно волела то да види. Одмах се родила идеја да у недељи када обележавамо Дан установе окупимо пензионерке и то смо и реализовале. Ефекти на заједништво и односе у колективу били су видљиви. Договарали смо се лакше и брже, а свако је бирао сегмент у коме може да да највећи допринос.
„Бајка о Вили Виолети и њеном благу“ приказана је и на активу васпитача, укупно смо имали око 20 извођења у интервалу од новембра до маја. Свако од извођења захтевало је тимски рад целог вртића, који је стављен изнад личних потреба. Уложен је додатни напор за распремање сале, постављање сцене, припремање радионице, реквизита, захтевало је одсуство из својих група,
долажење раније на посао, остајање после радног времена и замислите, нико се није бунио! То је био јасан знак да се промена десила у нама. Свака циљна група захтевала је одређене измене и адаптације, како уводне речи тако и тока саме концепције. Оно што је било заједничко је да смо код свих изазвали исте емоције : сузе и радост.
Посебно бих издвојила дан када су пензионерке васпитачице евоцирале успомене које смо им подстакле ми, тим вртића „Хајди“, у коме је само неколицина нас познавала Виолету, а сви смо осећали исто, као да је она сада међу нама. Кроз цео тај процес нас две као стручни сарадник и васпитач смо продубљивале свој однос и трудиле се да енергију која нас је повезала настави да живи. Улога стручног сарадника је била да управо има тај поглед изван процеса да кроз по неко питање или предлог утиче на процес. И да сагледава шта је то што овај пројекат разликује од других па он тако интегративно делује на колектив. Закључили смо да је то његов садржај- захвалност као вредност и емоционална обојеност. Закључујемо да на тим компонентама треба градити наредне акције у овом објекту а и у другима. Као и у бајкама тако и у животу у предшколству никад не мањка изазова и заплета. Тако баш у време када је прича о Вили била у зениту долазила је још једна измена која је потенцијално могла утицати на читав процес. Колегиница Невена се враћа са породиљског и треба преузети послове стручног сарадника у Хајдију а Катарина се враћа на свој
“стари терен” било је веома важно одржати континуитет и наставити у смеру којим је вртић кренуо. Нас три смо кроз јасну комуникацију размениле увиде, усагласиле виђења да ћемо наставити сарадњу, без оштрих резова и наглих заокрета. Невена се одмах по доласку прикључила реализацији програма за пензионере и заједнички смо истакли да су континуитет и сарадња предуслов успеха а и сигурне и подстицајне климе за сву децу Хајдија.
3. УВИДИ И ПРОМЕНЕ
Један заједнички подухват који је био проткан емоцијама покренуо је различите процесе у самом вртићу чини се да смо на овом задатку успели да од рефлексије о акцији пређемо на виши ниво и имамо рефлексију за акцију. Раније смо након реализованих активности увиђали недостатке, а сада су из сваког увида током процеса проистицале акције. Па током адаптације за пензионерке дошле смо до увида да нам израда лутака није адекватна, па је колегиница Ивана предложила да
израдимо обележиваче за књиге. Оља, а и ми као стручне сараднице разумеле смо и почеле да живимо дељено лидерство, да слушамо и ослушкујемо једни друге и да планирамо акције полазећи од способности и интересовања сваке од нас, уважавајући туђе мишљење и онда кад се са њим не слажемо. Вртићки састанци су постали динамичнији и отворенији, колегинице су биле спремније да предлажу и покрећу акције, али и да преиспитују праксу.
4. РЕФЛЕКСИЈА И ПРЕПОРУКЕ ЗА ДАЉИ РАЗВОЈ
Стечену климу настављамо да негујемо и чувамо и кроз даљи рад а изазова нам
не мањка. Редефинисали смо непосредно учешће стручног сарадника у развијању
реалног програма па поред активности које смо раније практиковали имамо
индивидуалне консултације на тему документовања, боравак стручног сарадника
у соби након ког васпитачи добијају писане препоруке- јер смо заједнички
увидели да ми пуно тога усмено разменимо али када имамо писмени подсетник
реализација буде комплетнија. Заједништво негујемо и кроз формалне и
неформалне активности као што су дружења, изласци, обележавње рођендана,
размена поклона за нову годину и освешћивање да је свако од нас једна од карика
у ланцу а сагласни смо да сви желимо да будемо “виле детињства” садашњој и
деци која долазе. И у овој радној години смо у тим добили две нове колегинице и
озбиљно смо радиле на њиховом уклапању у тим, на креирању климе добродошлице и
подршке. Верујемо у одрживост постигнутих промена али на њој и систематски
радимо: планирамо да на неком од наредних вртићких састанака урадимо
Белбинов тест улога у тиму и да радимо на додатном оснаживању тима кроз
проналажење задатака по мери.
Литература:
Pravilnik o standardima kompetencija za profesiju stručnog saradnika u predškolskoj
ustanovi i njegovom profesionalnom razvoju (2021), Beograd Pavlović-Breneselović D
i Krnjaja Ž.(2021) Stručni saradnik kao nosilac promene u predškolskoj ustanovi,
Beograd, Institut za pedagoška istraživanja, Filozofski fakultet Univerzitet u Beogradu
Катарина Плећић,стручни сарадник -педагог Невена Гајић, стручни сарадник -педагог
Оливера Степановић, васпитач ПУ “Милица Ножица” Ваљево
ПСИХОЛОШКЕ РАДИОНИЦЕ У ВРТИЋУ – РАЗВОЈ ЕМОЦИОНАЛНЕ ПИСМЕНОСТИ
Апстракт: Основни циљ овог рада јесте да прикаже психолошке радионице, чија је сврха била
унапређивање емоционалне писмености дјеце свих узрасних група у оквиру вртића кроз
структуиране активности усмјерене на препознавање, именовање и адекватно изражавање емоција.
Спроводили су их сарадници психолози уз подршку васпитача, што је омогућило
интердисциплинарни приступ и уједначен квалитет рада кроз све групе Дјеца су учила да
препознају емоције код себе, али и код других, као и да развијају емпатију и конструктивне
стратегије ношења са изазовним ситуацијама. Сарадња унутар тима била је кључна, психолог је
креирао и водио радионице, док су васпитачи подржавали дјецу у примјени наученог у
свакодневним ситуацијама. Кроз заједнички рад подизане су компетенције стручног тима, боље је
разумијевање развојних потреба дјеце, развијање стратегија подршке емоционалне регулације и
његовање професионалних вриједности. Овакве радионице доприносе стварању подстицајног и
сигурног окружења у вртићу у ком дијете може да развија своје емоционалне и социјалне
капацитете на оптималан начин.
Кључне ријечи: емоционални развој, психолошке радионице, дјеца, сарадња
Увод
Контекст и полазиште Период предшколског узраста један је од најдинамичнијих развојних
периода у животу дјетета. Управо у овом добу формирају се основне емоционалне стабилности,
саморегулације, социјални односи, рјешавање конфликата и успостављање личног идентитета. Психолошке радионице у вртићу, као облик групног рада, представљају изузетно користан метод унапређивања дјечијег развоја. Радионичарски приступ у психолошком раду са дјецом омогућава примјену игре, симболичких активности, креативних материјала и вођених разговора, што учење о емоцијама чини природним, приступачним и развојно примјереним. Кроз комбинацију индивидуализованих и групних активности, дјеца имају прилику да истражују сопствене реакције, препознају емоционалне сигнале код себе и других, вјежбају емпатију и унапређују социјалне
вјештине. Истраживања показују да дјеца која рано развију способност препознавања и
регулисања емоција показују бољу сарадњу, већу отпорност на стрес и успјешније односе
са вршњацима и одраслима. У складу са тим, вртић као оквир раног образовања представља простор у којем је могуће систематски подстицати емоционални развој кроз структуиране психолошке интервенције. Сврха овог рада јесте да се прикаже осмишљен и реализован програм радионица који је усмјерен на развој емоционалне компетентности, као и да се укаже на значај оваквог вида интервенција у контексту институција предшколског васпитања. Рад представља структуру радионица, методе рада и уочене ефекте код дјеце која учествују.
Психолошке радионице реализоване су у оквиру предшколске установе која обухвата
дјецу од јасличког до предшколског узраста. Установу карактерише разноврсна
социоемоционална структура породица, различити стилови родитељства и специфичности
локалне заједнице које утичу на развојну динамику дјеце. Тим који је спороводио
радионице чинили су стручни сарадник психолог и васпитачи, што је омогућило
интердисциплинарни приступ и уједначен квалитет рада кроз све групе. Разлог покретања
праксе био је уочени пораст емоционалних тешкоћа код дјеце, осцилације у регулисању
емоција, појачана осјетљивост, тешкоће у одвајању од родитеља, проблеми у
комуникацији и социјалним интеракцијама. Додатни мотив било је настојање да се у
вртићу развије стабилан програм превентивне праксе који промовише психолошко
благостање и развој животних вјештина од најранијег узраста. Цјелокупни концепт везан
је за идеју заједништва да дијете учи кроз однос, а одрасли моделирају вриједности које
желе да његују у групи. У раду су препознати и елементи које Установа већ наглашава као
значајне – умрежење, размјена добре праксе, јачање компетенција васпитача и стручних
сарадника, као и оријентација на потребе дјеце. Током припрема, коришћена су искуства
са претходних едукација и истраживања која показују да рана превенција доприноси
бољој емоционалној стабилности у каснијим развојним периодима живота.
Процес и активности
Процес имплементације програма радионица обухватао је више корака који су се одвијали
паралелно у различитим групама, уз прилагођавање узрасту дјеце. Први корак био је
договор унутар стручног тима, дефинисање циљева и избор активности које су развојно
прикладне. С обзиром на то да нас је два психолога стручна сарадника, свака је обилазила
групе у објектима за које је задужена. Уз сарадњу и договор са васпитачима, ишле у
оптервације група, упознавале се са динамиком група и изазове са којима се евентуално
сусрећу, као и развојним потребама сваке од њих. Након завршених опресвација заједно са
васпитачима смо дефинисале теме радионица. Израђени су тематски модули који су
укључивали области препознавања емоција, саморегулација, сарадња, емпатија и развој
позитивне слике о себи. Методе коришћења у раду: кратке психолошке игрице за
емоционално препознавање и обраду осјећања, вођене приче и визуализације, цртање и
изражавање кроз симболе, социјалне активности у пару и групи, вјежбе дисања и технике
смиривања, драматизација и симболичка игра, мини групне дискусије прилагођене узрасту.
Сарадња унутар тима била је кључна, психолог је креирао и водио радионице, док су
васпитачи подржавали дјецу у примјени наученог у свакодневним ситуацијама. Након сваке
реализоване радионице васпитачима су предложене технике коју су могли да примјењују у
свакодневном функционисању. Психолози су током радионица идентификовали дјецу са
којом је потребно даље радити и на основу тока израђиван је план рада са дјецом, а све уз
сагласност родитења. Партнерство са директором и родитељима допринијело је стварању
подстицајног окружења, а редовне размјене унутар колектива омогућиле су континуитет и
досљедност у раду. Кроз заједнички рад подизане су компетенције стручног тима, боље је
разумијевање развојних потреба дјеце, развијање стратегија подршке емоционалне
регулације и његовање професионалних вриједности.
Примјер радионице 1 : „Моје срце има мјеста за двоје“ Млађа вртићка група „Шапице“ Трајање радионице: 40 минута Циљ радионице: Препознати емоцију љубоморе и осјећања која се јављају када стигне беба, пружити дјеци безбједан простор да искажу своје емоције без страха, научити
прихватљиве начине испољавања фрустрације умјесто агресије, јачати емпатију и уважавање осјећаја важности старијег дјетета.
Уводни круг – „Како се данас осјећам“ (5 минута)
Материјал: картице емоција (срећан, тужан, љут, љубоморан)
Дјеца бирају картончић који описује како се тренутно осјећају. Објаснити дјеци да су све
емоције у реду и да их овдје учимо разумјети.
Прича: „Вук који је постао старији брат“ (7 минута)
Старији вук Бруно је имао сву мамину и татину пажњу. А онда је Вук добио бебу сестру.
Одједном је морао да дијели маму, играчке, њену пажњу. Некад је Бруно волио… Понекад
би се наљутио јер мама држи бебу, понекад би био тужан. Једног дана, Бруно је гурнуо
сестру јер је желио да мама поново буде само његова, али када је беба заплакала, Бруно је
осјетио нешто чудно у стомаку, као да се каје. Након тога открио је да може бити велики
помагач – показивати јој играчке, донијети јој пелене и лопту, научити је како се прави
мост.
Послије приче разговарамо са дјецом о томе шта је вук осјећао и да ли су се они некад
тако осјећали, шта може да се уради да се не осјећају више тако.
Главна активност – „Каменчић у срцу“ (10 минута)
- Учење замјене понашања: „Шта могу урадити када сам љут/а? (8минута)
Материјал: три кутије са рјешењима.
- Кутија1–„Шапними“(показује се дјеци„Ја кажем: љут/а сам.“
Материјал: велико нацртано срце на папиру, мали „каменчићи“ од папира у боји
(љубомора, туга, љутња, страх да ћу бити заборављен)-
Нацртано срце представља срце старијег брата или сестре. Дјеца бирају каменчић и
стављају га у срце: - „Понекад се љутим…“
- „Понекад бих хтио маму само за себе…“
Психолог подржава дјецу и увјерава га да је то разумљиво осјећање и да се дешава многој
дјеци. Затим дјеца говоре ствари које им је занимљиво радити са бебом или као „велика
дјеца“ (нпр. Покажем јој играчку, ја сам већи и бржи, знам много ствари). Дјеца не морају
језиком изразити емоцију, чине то кроз избор и игру.
–
Дјеца бирају једну од три картице:
- Ја сам посебан/на
- И ја сам важан
- Могу лијепим ријечима рећи шта ми треба.
На крају цртамо заједничке цртеже и дружимо се.
Кутија 2 – „Стисни и пусти“ (дјеца добијају мале сунђерасте бомбоне и стискају их
када се осјећају фрустрирано.
Кутија 3 – „Молим те, помози“ (психолог моделира како се тражи помоћ када дође
осјећај за ударање или гурање).
Материјал: гумена беба
Дјеца имају задатак да дају беби ћебенце, да ставе капу, да донесу играчку, да јој
испричају причу…
Упознати дјецу са основним емоцијама: срећа, туга, љутња, страх, изненађење,
гађење;
Развити способност препознавања и именовања емоција;
Подстицање дјеце да изразе емоције кроз гестикулацију, фацијалну експресију и
вербално;
Развијање емпатије и разумијевање осјећања других.
Дјеца сједе у кругу и питам их: „ Да ли знате да свако од нас има невидљиво срце пуно боја?
У том срцу живе осјећања.
Понекад је наше срце жуто- кад смо срећни и кад нам се смије. Некада постане плаво, када
смо тужни и када нам се плаче, а понекад је црвено- тада смо љути и нешто нам се не
свиђа. Деси се и да задрхти- тада нас је нечег страх, или нас нешто изнедати, а некада зна
и да позелени! Тада нам је нешто ружно.“ Дајем им лоптицу или играчку и кажем: „Ова
лоптица/играчка воли осјећања. Када је примиш кажи ми када си се ти осјећао
_ (понудим им емоцију)?“
Обиђемо круг.. Емоција се може исказати ријечима, тијелом или изразом лица.
Уводна активност – Круг осјећања
Примјер радионице 2: „Боје мојих осјећања“
Циљ радионице: 5мин
Завршни круг: „Шта ћу понијети кући?“ (2-3 минуте)
- Игра сарадње: „Помози беби као велики другар“( 5минута)
Главна активност – Огледалце емоција
Завршна активност- Моје срце боја осјећања
10 мин
10мин
10 минута
Картице са емоцијама (изразима лица дјечак и дјевојчица) показујем дјеци и питам:
- Шта мислите како се ова особа осјећа?
- Када сте се ви овако осјећали?
- Шта радите када се осјећате тако?
Заједно сви имитирамо лице и покрете тијела који прате емоцију, нпр. када смо љути
стиснемо шаку у песницу.
Циљ: дјеца уче да препознају изразе емоција на лицу и тијелу
Ја сам „семафор емоција“. Говорим емоцију, а они треба да показују тијелом како се
осјећају: - Срећа: скачу, плешу;
- Туга: спусте рамена, бришу очи;
- Љутња: „ударају“ ногомопод;
- Страх: крију се иза руку;
- Изненађење: отворе уста и очи;
- Гађење: праве ружнолице
Завршна активност- Моје срце боја осјећања – 10 минута Дајем сваком дјетету папир у облику срца и говорим: „Нацртај како се данас осјећаш.
Можеш да коритиш боје које желиш!“
Циљ: смиривање групе, освјешћивање осјећања, креативно изражавање
Завршна порука:
Данас смо научили да сви имамо осјећања, осјетимо срећу, љутњу, тугу или пак страх.
Осјећања живе у свима нама, сваки дан, као мали помагачи који нам говоре како се
осјећамо. Када знамо како се осјећамо, онда лакше можемо да знамо и како се другари
осјећају. Знамо када некоме треба загрљај, осмијех, а када мало мира.
Сва осјећања су добра, а сада удахнимо лагано и пошаљимо велико срце, осмијех и
загрљај.
Увиди и промјене
Оно што смо увидјеле током рада на радионицама јесте да су дјеца јако мотивисана и
заинтересована за учење о емоцијама, јако брзо науче да препознају емоције како код себе
тако и код друге дјеце, како основне, тако и оне сложеније. Дају конкретне примјере из свог
живота, који су у складу са емоцијама о којима се прича, уче да кажу „љут сам…“ умјесто да
ударају, вичу, развијају самопоуздање и боље социјалне односе са другом дјецом. Нама, као
психолозима су биле значајне јер смо могле да процјенимо емоционалну зрелост дјеце, које стратегије користе, каква је социјална динамика групе, као и како дјеца напредују током времена, односно да ли су усвојили нове вјештине и да ли их и како примјењују током времена, те смо на основу тога могле даље да планирамо рад како са самом дјецом, тако и са родитељима и васпитачима. Радионице смо планирале у договору са васпитачима, на основу потреба које они препознају на нивоу групе, те је на тај начин појачана сарадња са њима, пружена им је конкретна помоћ и подршка. На основу одржаних радионица, могле смо да идентификујемо дјецу са којом је потребно даље индивидуално радити, пратити их, остварити додатну сарадњу са родитељима, Њима су даване конкретне смјернице како и на који начин могу да модулирају понашање како своје, тако и дјечије, као и да боље разумију емоцинално реаговање дјеце, у складу са развојним карактеристикама.
На овај начин смо радиле како на унапређивању емоционалне писмености дјеце и родитеља,
тако и на јачању квалитетне комуникације и односа васпитача-стручних сарадника,
стручних сарадника-родитеља, као и васпитача- родитеља, све са циљем стварања
позивитне климе и доброг и здравог темеља за адекватан развој дјеце.
Изазови током рада
Наш вртић има 9 објеката и 33 васпитне групе, а свака од нас је задужена за одређене
објекте у току радне године. Оно што нам је представљало највећи изазов у раду јесте
мијењање објеката за које смо задужене, као и прелазак дјеце из објекта у објекат. Како
бисмо могле да испратимо развој и напредовање дјеце организовале смо интервизијске
састанке стручних сарадника- психолога гдје смо дијелиле релевантне информације о дјеци
којој је била потребна помоћ и подршка психолога. Такође, наилазиле смо и на
неразумијевање од стране родитеља, који нису увијек на почетку били сагласни да
индивидуално радимо са њиховом дјецом, али уз додатне разговоре и упознавање са улгом
психолога у вртићу превазилазили смо препреке. Када је у питању сарадња са васпитачима,
дешавало се да нису имали реална очекивања од нас и одржаних радионица.
Претпостављали су да једном радионицом можемо да ријешимо евентуалне проблеме који
су присутни, а због своје оптерећености у раду, нису увијек примјењивали предложене
савјете и технике.
Рефлексија и препоруке за даљи рад
Нама као психолозима, радионице су биле значајне јер су нам омогућиле боље разумијевање
развојних карактеристика дјеце, како дјеца различитог узраста испољавају једну исту
емоцију, подстицале су нас да анализирамо сопствене поступке, промишљамо шта можемо
промијенити, унаприједити. Такође, с обзиром да су тимски планиране радионице, било је
потребно да разумијемо перспективе друге особе, да адекватно искомуницирамо и
ријешимо евентуалне несугласице, да адекватно сарађујемо, да примјењујемо развојно
примјерене методе у развоју са дјецом. Крајњи циљ нам је да на основу одржаних
радионица направимо збирку радионица прилагођених свим узрастима дјеце, које ћемо
сваке године држати свим вртичким групама, како бисмо континуирано радиле на развоју
емоционалне писмености дјеце, развоју емпатије, социјално прилагођених облика
понашања, те на тај начин повећавамо добру сарадњу и комуникацију, како између нас
психолога- стручних сарадника, тако и са васпитачима и родитељима.
Закључак
Спровођење психолошких радионица у вртићу показало се као значајан процес који
обогаћује развој дјеце, али и професионалну праксу стручног тима. Кроз систематске,
пажљиво осмишљене активности, дјеца су развијала емоционалну писменост, социјалне
вјештине и стратегије саморегулације. Практична искуства показала су да се најбољи
резултати постижу када психолог, васпитачи и родитељи дјелују као јединствен систем
подршке. Ова пракса потврђује значај вртића као простора раста, учења и развоја животних
вјештина. Наставак оваквог програма остаје важан за будуће генерације, уз стално
унапређивање и усклађивање са потребама дјеце као и савременим приступима у
предшколском васпитању.
ЛИТЕРАТУРА:
Goleman, D. (1997). Emocionalna inteligenciјa- zašto je važnija od koeficijenta inteligencije.
Zagreb: Mozaik knjiga.
Ivanišević, S. (2025). Emocionalne ekspresije- Priručnik sa smjernicama i tehnikama za
razvijanje emocionalnih kompetencija kod djece. Brčko: Mater Print.
Ангела Гаврић
Јована Милошевић
ЈУ Дјечији вртић „Чика Јова Змај“ Бијељина, РС, БиХ