Odavno se nakon plenarnih predavanja na susretima nije pričalo o radu, kakav smo imali prilike da čujemo na prvom danu 18. stručnih susreta stručnih saradnika i saradnika predškolskih ustanova Srbije. Pokrenulo se mnogo pitanja, tumačenja, promišljanja i nekako nas pokrenulo na akciju: ko smo i gde smo u sistemu predškolskog vaspitanja i obrazovanja, društvenom kontekstu, sopstvenim porivima, motivacijama, radu, praksi, građenju odnosa, postavljanju pravila, sistemu vrednosti, spremnosti na promene, učenje, inovativnost. Kao što je i obećala, tekst rada i njenih uvida nam je poslala u celosti, a nama za zadatak da rad postavimo i učinimo ga dostupnim stručnim saradnicima i saradnicima praktičarima u predškolskim ustanovama i svima koji se bave pedagoškom praksom.
Inovacije i prilagođavanje u promenljivom okruženju: od crnih kutija ka stvaralačkom pristupu praksi
dr Marija Malović, Pedagoški fakultet u Jagodini, Univerzitet u Kragujevcu
Kada govorimo o inovacijama i prilagođavanju u promenljivom okruženju, najčešće polazimo od
spoljašnjih promena: novih zahteva, novih politika, novih očekivanja, novih društvenih i
institucionalnih okolnosti… U takvom okviru inovacija se često razume kao odgovor na promenu,
kao sposobnost da se na novu situaciju reaguje brzo, efikasno i funkcionalno. Međutim, u ovom
izlaganju neću se baviti inovacijom kao uvođenjem nečega novog, već ću pokušati da govorim o
smislenosti inovacija, o tome kako u predškolstvu možemo biti inovativni na smislen način.
Polazna ideja bi, dakle, bila da biti inovativan u promenljivom, ali i u prividno nepromenljivom
okruženju, ne znači najpre dodavati nešto novo. Smislena inovacija ne počinje dodatkom. Ona
počinje spremnošću da se preispita postojeće. Najveća prepreka smislenoj inovaciji u
predškolskoj ustanovi nisu ni propisi, ni resursi, ni spoljne promene. Najveća prepreka je ono
što više ne vidimo. To su oni delovi prakse koji su postali toliko uobičajeni, svakodnevni i
samorazumljivi da su prestali da budu predmet mišljenja.
Odavno je jasno da vaspitanje nije, niti može i treba da bude vrednosno neutralno. Rutina
takođe nije neutralna (ovde se ne misli na rutine iz perspektive dečjeg učešća u životu vrtića,
odnosno delanja, već na ono što praktičari rutinski u svojoj praksi obavljaju). Rutina nije samo
organizacioni okvir koji olakšava svakodnevni život ustanove. U njoj su sadržani naši pogledi na
dete, na odnose, na red, na moć, na odgovornost, na profesionalnost i na učenje. Upravo zato
je za promišljanje inovacija, odnosno za promišljanje o smislenosti inovacija potrebno najpre
promišljati sve ono što nam je postalo rutina.
Crne kutije kao okvir za razumevanje prakse
Za razumevanje rutina koristiću pojam crne kutije (blackbox) Bruna Latura (Bruno Latour). U
knjizi Science in Action Latur objašnjava da crna kutija nastaje onda kada je neki mehanizam ili
skup komandi postao toliko složen, a istovremeno toliko stabilizovan, da više nije potrebno znati
ništa osim njegovih „ulaza“ i „izlaza“. Drugim rečima, bez obzira na to koliko je njegova istorija
nastanka ili uspostavljanja bila kontroverzna, koliko su složeni njegovi unutrašnji mehanizmi,
odnosno koliko je kompleksna njegova unutrašnja logika i koliko su velike mreže koje ga
održavaju, u jednom trenutku počinju da se sagledavaju samo njegovi efekti. Tada ono što je
nekada bilo predmet rasprave, odluka i neizvesnosti postaje „hladno”, izvesno i
neproblematično.
U tom smislu, crna kutija predstavlja pojavu da nešto prestaje da bude predmet preispitivanja.
Ono što je nastajalo kroz sporove, izbore, interese, dogovore i različita moguća rešenja biva
predstavljeno kao prirodno, konačno i samorazumljivo. Za Latura, crna kutija je zatvorena onda
kada se više ne pitamo kako nešto radi, već se samo koristi. A kada se kutija otvori, postaju
vidljivi ljudi, odluke, nesigurnosti, konflikti, alternative i odnosi moći koji su u njeno zatvaranje bili
ugrađeni.
Prevedeno na jezik profesionalne prakse, to znači da problem nije samo u tome što ne uvodimo
dovoljno novina. Problem je i u tome što previše toga doživljavamo, odnosno vidimo kao već
rešeno i kao zatvoreno za promišljanje. U tom smislu, smislena inovacija nije prvenstveno
proizvodnja novog, nego otvaranje onoga što se prerano proglasilo zatvorenim.
Studentski pokret kao primer izlaska iz crne kutije
Jedan od upečatljivih savremenih primera izlaska iz crne kutije predstavlja studentski pokret u
Srbiji. Posmatrano u ključu ove teme, studenti bi ostali unutar crne kutije da su postojeće oblike
studentskog organizovanja (studentske parlamente) prihvatili kao jedine moguće, bez pitanja o
tome čemu oni zaista služe, kako (ne)funkcionišu i kakvu vrstu učešća o(neo)mogućavaju.
Umesto toga, studentski pokret je otvorio upravo to pitanje: ne samo ko predstavlja studente,
nego kako se odluke donose, ko u njima učestvuje, ko njih kontroliše i koja je stvarna svrha
organizovanja.
Nastajanje studentskog pokreta obeležilo je to što su fakulteti jedan za drugim izglasavali
blokade na plenumima, koji su određeni kao direktnodemokratske skupštine u kojima svi
studenti imaju jednako pravo učešća i glasa (za razliku od studentskih parlamenata koji
funkcionišu po principima predstavničke demokratije). U kasnijem javnom obraćanju studenti
eksplicitno ističu da je sve što su postigli bilo moguće zahvaljujući samoorganizovanju po
principima direktne demokratije i plenuma, koje se suprotstavljaju ustaljenom modelu
predstavničke demokratije, u kome se moć i odgovornost delegiraju izabranim predstavnicima.
Studentsko samoorganizovanje predstavlja smislenu inovaciju upravo zbog toga što je otvoreno
pitanje same svrhe i logike organizovanja. Drugim rečima, umesto da samo „unaprede”
postojeći model, studenti su otvorili crnu kutiju organizovanja i iz tog otvaranja izveli drugačiji
oblik prakse. To je važna lekcija i za naš profesionalni kontekst: novo postaje smisleno tek onda
kada se otvori ono što je postalo samorazumljivo.
Prevod ideje na kontekst predškolskih ustanova
U praksi predškolskih ustanova crne kutije mogu biti veoma različite. To mogu biti načini
dokumentovanja, sastanci, raspodela odgovornosti, procedure, oblici saradnje sa porodicom,
raspored vremena i prostora, pravila ponašanja, pa i same profesionalne uloge. Zajedničko im
je to što se često koriste kao da su prirodni, neutralni i samorazumljivi, a ne kao istorijski i
vrednosno oblikovani obrasci prakse.
Jedan jednostavan, ali snažan primer jeste pravilo: dok se jede ne priča se. U mnogim
ustanovama takvo pravilo za vreme obedovanja funkcioniše upravo kao crna kutija. Ono se ne
obrazlaže, ne preispituje i ne sagledava iz perspektive deteta, nego se uzima kao očigledan deo
reda. Ako u toj tački ostanemo, obrok se svodi na održavanje discipline i izvršavanje rutine.
Međutim, onog trenutka kada to pravilo otvorimo, počinju da se pojavljuju pitanja: čemu obrok u
vrtiću zapravo treba da služi, osim zadovoljavanja biološke potrebe (posebno ako govorimo o
vrtiću kao mestu zajedničkog življenja i ako dovodimo u pitanje kontinuitet dečjih iskustava)? Da
li je to samo vreme za unos hrane ili i vreme za susret, razgovor, pripadanje, razmenu,
zajedničko iskustvo i učenje? Da li se dete u toj situaciji doživljava kao pasivni izvršilac pravila ili
kao akter koji učestvuje u zajedničkom životu grupe? Postoji li prostor između pravila da se ne
govori punim ustima i tišine za vreme obroka i kako se taj prostor otvara? Kakvu sliku o detetu
negujemo ako (ne) verujemo u kapacitete deteta da za vreme obroka razgovara ali ne govori
punim ustima?…
Otvaranje takve „kutije” ne znači automatsko ukidanje svakog pravila, niti zanemarivanje brige,
sigurnosti i organizacije. Njegov smisao je u tome da se pravilo vrati u polje mišljenja. Tek tada
možemo procenjivati da li određeni obrazac zaista služi detetu i zajednici ili samo reprodukuje
ustaljeni poredak. U tom smislu, primer dok se jede ne priča se pokazuje da inovacija u
predškolstvu može da počine na mestu na kome smo najmanje skloni da je tražimo: u
preispitivanju „sitnih“, svakodnevnih, na izgled neproblematičnih rutina koje, na izgled u praksi
„rade“.
Crna kutija zavisi od položaja iz kog se posmatra
Važno je, međutim, naglasiti da „crna kutija” ne postoji na isti način za svakoga. I Latur ukazuje
da zatvorenost nije apsolutna, nego zavisi od položaja aktera. Ono što je za jednog aktera
neproblematično i rutinsko, za drugog može biti otvoreno, sporno i puno neizvesnosti. Latur
upravo pokazuje da se „kutija” otvara onda kada se pomerimo u vremenu i prostoru (u njegovoj
interpretaciji do mesta gde su naučnici i inženjeri još uvek „na poslu”, usred sporova, izbora i
neizvesnosti a u našoj praksi do pitanja kada smo i zašto počeli nešto da radimo baš na način
na koji to danas radimo).
To je posebno važno za razumevanje uloge stručnog saradnika i saradnika koji često jasnije od
drugih vide obrise crnih kutija u kojima drugi (najčešće vaspitači) funkcionišu (primer sa
preispitivanjem pravila u kom vaspitači funkcionišu u rutini obedovanja stručnim saradnicima i
saradnicima lako je razumljiv). To proizlazi iz njihove profesionalne pozicije: oni prate procese,
otvaraju pitanja, podstiču refleksiju, uočavaju obrasce koji su drugima postali nevidljivi. Često
upravo stručni saradnik prvi prepoznaje kada se refleksija pretvorila u formu, kada
dokumentovanje više ne služi razumevanju, kada saradnja postoji deklarativno, a ne stvarno, ili
kada je neka praksa postala rutina bez smisla…
Ali upravo tu leži i jedna opasnost koje treba da smo svesni. Dok vidimo tuđe crne kutije svojih
sopstvenih možemo biti nesvesni. Svako od nas deluje iz određenih kategorija, paradigmi,
jezika, procedura, pretpostavki i stručnih samorazumljivosti. Ono što kod drugih možemo lako
prepoznati kao slepu strukturu, kod sebe možemo doživeti kao profesionalnu nužnost. Zato
refleksivna profesionalnost ne znači samo pomagati drugima da misle svoju praksu, nego i imati
hrabrosti i biti otvoren i spreman da se promišlja iz čega mi sami mislimo, govorimo, nastupamo,
delamo.
Izlazak iz crne kutije pripravničke prakse
U tom smislu posebno je važan primer pripravničke prakse. I sama pripravnička praksa može
funkcionisati kao crna kutija: kao ustaljeni niz formalnih koraka, administrativnih obaveza i
očekivanih obrazaca kroz koje pripravnik „prođe”, a da se retko postavi pitanje čemu taj proces
zaista služi. Ako ostanemo u toj kutiji, pripravnički staž lako postaje procedura uklapanja u
postojeći sistem, a ne prostor profesionalnog sazrevanja pojedinca i kolektiva.
Program uvođenja u posao pripravnika vaspitača, o kom sam više puta govorila i o kom sam
pisala, nastao je upravo iz izlaska iz takve crne kutije. Polazno pitanje nije bilo kako unaprediti
već postojeći formalni model dodavanjem novih aktivnosti, nego šta je stvarna svrha uvođenja
pripravnika (vaspitača) u profesiju. Da li je cilj samo praćenje i usklađivanje sa postojećim
zahtevima ili podrška mladim profesionalcima da razumeju praksu, razvijaju refleksivnost i
grade profesionalni identitet u zajednici učenja? Da li cilj može da prevaziđe nivo pojedinca i
doprinese razvijanju zajednice učenja i zajednice prakse na nivou cele ustanove? Koja je stvara
uloga i odgovornost stručnog saradnika u ovom procesu?…
Tek iz tog otvaranja bilo je moguće biti inovativan u pristupu na način da se program uvođenja
pripravnika vaspitača postavi na drugačije teorijsko-vrednosne postulate (usklađene sa
teorijsko-vrednosnim postulatima na kojima razvijamo praksu i kojima je oivičen naš
profesionalni identitet, odnosno po kom je određena naša kompetentnost) a pripravnička
praksa nije svedena na formalno ispunjavanje očekivanja, nego postaje prostor razvijanja
zajednice prakse i zajednice učenja.
Primenom u praksi novog, drugačijeg modela izlaskom iz crne kutije pokazalo se da je itekako
imalo smisla uvesti inovacije u program i praksu uvođenja pripravnika vaspitača u posao. Ovaj
primer pokazuje nešto važno: smislena inovacija ne počinje onda kada nečemu dodamo novi
segment, nego onda kada promenimo odnos prema samom problemu. Tada se ne menja samo
procedura; menja se i ono što smatramo svrhom profesionalnog delovanja.
Od inovacije ka stvaralačkom pristupu praksi
Upravo tu se vraćamo na ključnu tezu: smislena inovacija nije samo nova forma, novo rešenje ili
nova tehnika. Smislena inovacija je promena odnosa prema praksi. Ona je spremnost da se
pitanje ponovo otvori. Tako shvaćena inovacija je blisko povezana sa stvaralačkim pristupom
praksi.
Stvaralački čin ovde ne označava ukras prakse, niti maštoviti dodatak postojećem. On
označava odnos prema praksi kao prema nečemu što nije završeno, fiksirano i konačno, nego
kao prema prostoru mogućnosti. Stvaralački pristup znači da se praksa može misliti drugačije,
povezivati drugačije i oblikovati drugačije. To ne znači stalnu proizvodnju novina. Naprotiv, često
je najvažniji stvaralački čin upravo zaustavljanje automatizma (rutinskog obavljanja):
usporavanje, postavljanje pitanja, činjenje nevidljivog vidljivim i odbijanje da se postojeće
prihvati kao neupitno.
U tom smislu, stručni saradnik nije samo tumač prakse. On je i stvaralac uslova da praksa misli.
Njegova uloga može se sažeti kroz: otvaranje, usporavanje, povezivanje i pokretanje.
Otvara se ono što je postalo zatvoreno. Usporava se tamo gde se prepozna (oseti) da
automatizam briše smisao. Povezuju se ljudi, iskustva i perspektive i gradi se prostor refleksije.
Pokreću se procesi u kojima postojeće prestaje da bude neupitno.
Zaključak
Smislena inovacija u predškolskom vaspitanju i obrazovanju ne počinje dodatkom, nego
otvaranjem postojećeg. Ona ne počinje na mestu na kome uvodimo „novo”, nego na mestu na
kome odbijamo da se prema starom odnosimo kao prema prirodnom i konačnom.
Pojam crnih kutija pomaže nam da razumemo kako praksa postaje nevidljiva samoj sebi. Primer
studentskog pokreta pokazuje kako se iz takvog zatvaranja može izaći onda kada se otvore
pitanja svrhe, odlučivanja i učešća. Primer pravila dok se jede ne priča se pokazuje kako i
najmanje svakodnevne rutine u vrtiću nose vrednosne i profesionalne pretpostavke koje treba
vraćati u polje mišljenja. Primer pripravničke prakse pokazuje da i stručni saradnik može
delovati stvaralački onda kada ne pristaje na gotov model, nego preispituje samu svrhu i logiku
postojećeg obrasca.
Zato smislene inovacije postaju moguće ne onda kada se praksa samo dopunjava, nego onda
kada prestaje da bude zatvorena kutija i ponovo postaje stvaralački čin.